Лојалност или баханалије

Глумац Ненад Стојменовић тумачиће лик бога Диониса у Еурипидовим „Баханткињама” у Народном позоришту у Београду. Премијера представе је у петак, 19. фебруара на Великој сцени. Адаптацију и режију ради Стафан Валдемар Холм, угледни шведски редитељ, драмски писац и некадашњи управник престижног позоришта „Драматен” из Стокхолма.

Своје дело „Баханткиње” Еурипид је написао 406. године и у њему је представио синтезу својих погледа на богове и религију. Драматурзи овај комад, који је пун страхова и сажаљења, али и блиставог лирског заноса, посебно у хорским деловима, сматрају најзначајнијим Еурипидовим протестним делом против „богослужења махнитости”.

– Дионис је улога коју млади глумац само може да пожели. Сарадња са Стафаном Валдемаром Холмом је изузетна. Мирно, без трзавица и повишених тонова, долазимо до резултата и надам се да ће представа коју постижемо, уз лагани договор, бити врло узбудљива. Све коцкице су се склопиле. Одличан комад, и екипа, и редитељ који је дошао из Краљевског позоришта и који је велики уметник. То је значајан догађај за свакога од нас. Мислим да ће ми ово искуство много значити у будућности – каже Стојменовић.

У представи „Баханткиње” одабрана екипа у националном театру покушаће да исприча причу о Дионисовом и Пентејевом принципу. Шта је добро, а шта не? Да ли једна или друга крајност?

–У „Баханткињама”, заправо, осуђујемо и једну и другу крајност. Пентејев принцип почива на лојалности, усвојеним друштвеним конвенцијама и животу у ограниченим токовима. Дионисов принцип је нешто сасвим друго: препуштање човека свему ономе што је његов порив према баханалијама, што је лагодно, опуштајуће... Радњу Еурипидовог комада сместили смо у шездесете године прошлог века: доба Вудстока, сексуалне револуције, рокенрола, слободе, хипи покрета, „Косе”, „Дорса”..., објашњава наш саговорник и додаје:

– Прво питање које сам себи поставио када сам добио понуду да тумачим Диониса јесте – како играти бога? Може на хиљаду начина. Зависи само за који се правац определити. Мислим да сам пронашао праву црту. Стафан ме је увео у причу саветом да бога не играм као величину, већ као једноставног човека из окружења. Да је бог само пројекција у туђим главама. Покушаћу да покажем Дионисову трансформацију од нежног, невиног дечака, до аутократе који око себе ствара репресивни систем. Желимо да покажемо и да је зло увек упаковано у најлепши пакет… И да не отварам све карте. Други део приче поделићу са гледаоцима.

Ненад Стојменовић глумом је почео да се бави да би победио стидљивост. Факултет драмских уметности завршио је у Београду. Са београдском публиком у матичном националном позоришту несебично је делио емоције у представама „Хамлет”, „Ромео и Јулија”, „Хасанагиница”, „Код куће – Кабул”, Дервиш и смрт”, „Играјући жртву”... Упоредо је градио и телевизијску и филмску каријеру. Ликом Диониса, каже, затвара једно и отвара ново поглавље у свом глумачком послу.

– Лик  Диониса за мене је посебно значајан, јер са овом улогом крећем у откривање нових глумачких димензија. Мој репертоар је класичан, он је одраз и мог личног сензибилитета. Дружећи се са колегама глумцима схватио сам да је већина њих стидљива. То могу да кажем и за себе. Био сам прилично затворен као тинејџер и кроз сцену сам почео да се отварам. Позориште је тако постало мој филтер. Једна позоришна жеља ми се остварила, а то је Селимовићев „Дервиш и смрт”. Достојевског зато нисам ни дотакао у позоришту. Јако бих волео да га радим. Има толико Шекспирових комада у којима бих волео да играм. Позориште нам је потребније него икада јер нуди емоције, нешто што показује које то људске вредности треба да буду примарне и да опстану, упркос свему. Са друге стране, тако брзо напредују други медији, тако да се бринем за будућност позоришта. Ништа више не може да задовољи људске апетите. Ипак, оптимиста сам. Мислим да ће позориште опстати – сматра Ненад Стојменовић.