Lojalnost ili bahanalije

Glumac Nenad Stojmenović tumačiće lik boga Dionisa u Euripidovim „Bahantkinjama” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Premijera predstave je u petak, 19. februara na Velikoj sceni. Adaptaciju i režiju radi Stafan Valdemar Holm, ugledni švedski reditelj, dramski pisac i nekadašnji upravnik prestižnog pozorišta „Dramaten” iz Stokholma.

Svoje delo „Bahantkinje” Euripid je napisao 406. godine i u njemu je predstavio sintezu svojih pogleda na bogove i religiju. Dramaturzi ovaj komad, koji je pun strahova i sažaljenja, ali i blistavog lirskog zanosa, posebno u horskim delovima, smatraju najznačajnijim Euripidovim protestnim delom protiv „bogosluženja mahnitosti”.

– Dionis je uloga koju mladi glumac samo može da poželi. Saradnja sa Stafanom Valdemarom Holmom je izuzetna. Mirno, bez trzavica i povišenih tonova, dolazimo do rezultata i nadam se da će predstava koju postižemo, uz lagani dogovor, biti vrlo uzbudljiva. Sve kockice su se sklopile. Odličan komad, i ekipa, i reditelj koji je došao iz Kraljevskog pozorišta i koji je veliki umetnik. To je značajan događaj za svakoga od nas. Mislim da će mi ovo iskustvo mnogo značiti u budućnosti – kaže Stojmenović.

U predstavi „Bahantkinje” odabrana ekipa u nacionalnom teatru pokušaće da ispriča priču o Dionisovom i Pentejevom principu. Šta je dobro, a šta ne? Da li jedna ili druga krajnost?

–U „Bahantkinjama”, zapravo, osuđujemo i jednu i drugu krajnost. Pentejev princip počiva na lojalnosti, usvojenim društvenim konvencijama i životu u ograničenim tokovima. Dionisov princip je nešto sasvim drugo: prepuštanje čoveka svemu onome što je njegov poriv prema bahanalijama, što je lagodno, opuštajuće... Radnju Euripidovog komada smestili smo u šezdesete godine prošlog veka: doba Vudstoka, seksualne revolucije, rokenrola, slobode, hipi pokreta, „Kose”, „Dorsa”..., objašnjava naš sagovornik i dodaje:

– Prvo pitanje koje sam sebi postavio kada sam dobio ponudu da tumačim Dionisa jeste – kako igrati boga? Može na hiljadu načina. Zavisi samo za koji se pravac opredeliti. Mislim da sam pronašao pravu crtu. Stafan me je uveo u priču savetom da boga ne igram kao veličinu, već kao jednostavnog čoveka iz okruženja. Da je bog samo projekcija u tuđim glavama. Pokušaću da pokažem Dionisovu transformaciju od nežnog, nevinog dečaka, do autokrate koji oko sebe stvara represivni sistem. Želimo da pokažemo i da je zlo uvek upakovano u najlepši paket… I da ne otvaram sve karte. Drugi deo priče podeliću sa gledaocima.

Nenad Stojmenović glumom je počeo da se bavi da bi pobedio stidljivost. Fakultet dramskih umetnosti završio je u Beogradu. Sa beogradskom publikom u matičnom nacionalnom pozorištu nesebično je delio emocije u predstavama „Hamlet”, „Romeo i Julija”, „Hasanaginica”, „Kod kuće – Kabul”, Derviš i smrt”, „Igrajući žrtvu”... Uporedo je gradio i televizijsku i filmsku karijeru. Likom Dionisa, kaže, zatvara jedno i otvara novo poglavlje u svom glumačkom poslu.

– Lik  Dionisa za mene je posebno značajan, jer sa ovom ulogom krećem u otkrivanje novih glumačkih dimenzija. Moj repertoar je klasičan, on je odraz i mog ličnog senzibiliteta. Družeći se sa kolegama glumcima shvatio sam da je većina njih stidljiva. To mogu da kažem i za sebe. Bio sam prilično zatvoren kao tinejdžer i kroz scenu sam počeo da se otvaram. Pozorište je tako postalo moj filter. Jedna pozorišna želja mi se ostvarila, a to je Selimovićev „Derviš i smrt”. Dostojevskog zato nisam ni dotakao u pozorištu. Jako bih voleo da ga radim. Ima toliko Šekspirovih komada u kojima bih voleo da igram. Pozorište nam je potrebnije nego ikada jer nudi emocije, nešto što pokazuje koje to ljudske vrednosti treba da budu primarne i da opstanu, uprkos svemu. Sa druge strane, tako brzo napreduju drugi mediji, tako da se brinem za budućnost pozorišta. Ništa više ne može da zadovolji ljudske apetite. Ipak, optimista sam. Mislim da će pozorište opstati – smatra Nenad Stojmenović.