Кад би бар ђаци остали

ВРАЊЕ – Село Несврта на југу Србије добило је име по суровом географском положају на Бесној кобили. Ових година, месеци и дана потврђује га на начин недостојан века у којем живи Србија. Куће разбацане по околним пропланцима на растојању које ни довикивање не може да скрати. Неке су још под сламнатим кровом. Од некадашњих шездесетак само у двадесет има станара.

 Из села је отишла младеж. У овдашњој школи уче само два ђака, а у двадесетак домова све сами старци. Живот се овде на тридесетак километара од Врања давно заплео о планинску суровост, а дим се вије тек из покојег димњака.

   – Не могу описати какво је задовољство сусрести неког из села, или бар видети како замахује косом на некој од ливада. Посебно задовољство је кад на Спасовдан, нашу сеоску славу, дођу гости. А колика је радост кад дођу наша деца, то је за памћење – са сетом у прича седамдесетогодишњи Златко Стаменковић, који самоћу дели са супругом Славком, три пса пред кућом и нешто крупне стоке.

   Прошле године је адаптирана сеоска школа, поред које и од које воде сви путеви и путељци до околних махала и кућа. У кров, подове и кречење уложено је око милион и по динара, не би ли се осигурали животи двоје малишана и учитељице Бранке Тасић. Цела школа су они. Догодине ће их бити један више, напомиње Слободанка Савић, секретарица централне основне школе у нешто цивилизованијем Корбевцу.

   –У школи би на јесен требало да буду три ђака, али није искључено да та млада породица у којој има школараца и деце, која тек дорастају до свеске и оловке, оде ближе Врању. То би значило и гашење школе – истиче Савићева.

   Несврћани се "поносе" својом школом која је изнедрила више умних људи, али и која нема струје иако је бандера у школском дворишту, а ни воде иако је извор на педесетак метара од зграде. Верују да је то једина таква школа у Србији. Уосталом, живот је овде суровији од свега. Некад се живело од рада у Руднику олова и цинка "Грот" у оближњој Кривој Феји и од стоке коју су много више чували. Сејао се раж и јечам, садили кромпир и лук. Недавно за сеоску славу Спасовдан су трговали "на камион", неке врсте покретне продавнице.

   – За цену не питамо, нити можемо да контролишемо како мере и колико наплаћују – говоре са неком чудном увредом у гласу преостале старине у Несврти.