Нуди кућу за стручну негу

Марија Илић живи у Црепаји, има 22 године и болује од церебралне дечје парализе. Њена мајка Снежана је умрла пре годину и по дана, а очух, који је са њима живео 11 година, отишао је два месеца после тога и више се није јавио. Влага, као знак пропадања, увукла се у кућу у коју се, због Маријине удобности, њена мајка са Карабурме преселила 2000. године, а шибље и коров су почели да освајају двориште у коме је болесна девојка пронашла свој мир.

Међутим, она је за Марију дом. Једино, каже, што јој је, уз пријатеље, остало после мајчине смрти. По њему се креће помоћу канцеларијске столице са точкићима. Откако је сама, ходалицу не користи, јер с ње често пада. У стању је да спреми понеки сендвич, а кувану храну доносе јој Цеца, Јеца и Биља, комшинице које брину о њој. Од њихове посете зависе и Маријини изласци у двориште и купање, јер то не сме да чини када је сама. Родбина је обилази једанпут годишње и тада јој, каже, дрско прете смештајем у неку од установа.

Свесна је да не може стално сама да живи, али одвајање од пријатеља и пресељење у Дом за старе и особе са инвалидитетом у Дољевцу не жели да прихвати. У земунском Дому "Драгиша Витошевић" места више нема. Они су ове године вратили 18 људи који су им покуцали на врата, а телефоном одбили три пута толико.

Велимир Кнежевић, директор дома, предложио је да се у Маријиној кући, према устаљеном светском моделу, формира мини центар, који би по свему личио на бежанијску установу. У њему би било смештено још шест Маријиних вршњака, са сличним обољењима. То би била прва установа те врсте код нас, а оснивање би финансирало Министарство рада, запошљавања и социјалне политике. Социјални центар Ковачице прихватио је идеју, а двадесетдвогодишња девојка у њој види шансу за очување свог мира и нада се да би уз стручну помоћ особља чак и проходала.

– Центар би био опремљенији од земунског, а првих годину дана запослене би обучавало особље из "Драгише Витошевића". Још једна предност овакве установе јесте што би општина Ковачица могла да запосли један број људи са бироа, а они који су стамбено необезбеђени могли би ту и да живе. Пројекат, за који је потребно око шест и по милиона динара, урађен је и захтев је крајем претходне године предат на конкурс министарства. Иако им се идеја свидела, разговор о томе одложен је за септембар – објаснио је директор Кнежевић.

Владимир Илић, помоћник министра за рад, запошљавање и социјалну политику, објаснио је да је пројекат добар, да ће бити реализован, али да на претходном конкурсу није одобрен због нерешених имовинско-правних односа.

Марија се ипак нада да ће до почетка зиме добити неку помоћ и да се прошлогодишње смрзавање и слабашно грејање уз кварцну пећ неће поновити.

– Котао за парно грејање не смем да ложим, јер сам се испекла када сам зимус то покушала. Будући да примам пензију од 2.700 и туђу негу и помоћ од 4.000 динара, претходне зиме сам укључивала само једну шипку на пећи. Било ми је страшно хладно, али сам знала да новца немам. И поред штедње, за струју дугујем 23.000 динара. Када би у мом дому основали центар, не бих плаћала комуналије и имала бих новца за оно што волим. И ако ми не помогну до зиме, издржаћу. Нема шансе да одустанем, да дозволим родбини да ме смести у дом и одвоји од пријатеља, јединих људи које волим. Знам шта желим и за то ћу се борити до краја – нагласила је наша саговорница.

На срећу, захваљујући помоћи комшија, правна процедура је завршена, Марија Илић је постала власник куће. Сада чека септембарски конкурс и нада се да ће помоћ стићи пре зиме.