Nudi kuću za stručnu negu

Marija Ilić živi u Crepaji, ima 22 godine i boluje od cerebralne dečje paralize. Njena majka Snežana je umrla pre godinu i po dana, a očuh, koji je sa njima živeo 11 godina, otišao je dva meseca posle toga i više se nije javio. Vlaga, kao znak propadanja, uvukla se u kuću u koju se, zbog Marijine udobnosti, njena majka sa Karaburme preselila 2000. godine, a šiblje i korov su počeli da osvajaju dvorište u kome je bolesna devojka pronašla svoj mir.

Međutim, ona je za Mariju dom. Jedino, kaže, što joj je, uz prijatelje, ostalo posle majčine smrti. Po njemu se kreće pomoću kancelarijske stolice sa točkićima. Otkako je sama, hodalicu ne koristi, jer s nje često pada. U stanju je da spremi poneki sendvič, a kuvanu hranu donose joj Ceca, Jeca i Bilja, komšinice koje brinu o njoj. Od njihove posete zavise i Marijini izlasci u dvorište i kupanje, jer to ne sme da čini kada je sama. Rodbina je obilazi jedanput godišnje i tada joj, kaže, drsko prete smeštajem u neku od ustanova.

Svesna je da ne može stalno sama da živi, ali odvajanje od prijatelja i preseljenje u Dom za stare i osobe sa invaliditetom u Doljevcu ne želi da prihvati. U zemunskom Domu "Dragiša Vitošević" mesta više nema. Oni su ove godine vratili 18 ljudi koji su im pokucali na vrata, a telefonom odbili tri puta toliko.

Velimir Knežević, direktor doma, predložio je da se u Marijinoj kući, prema ustaljenom svetskom modelu, formira mini centar, koji bi po svemu ličio na bežanijsku ustanovu. U njemu bi bilo smešteno još šest Marijinih vršnjaka, sa sličnim oboljenjima. To bi bila prva ustanova te vrste kod nas, a osnivanje bi finansiralo Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Socijalni centar Kovačice prihvatio je ideju, a dvadesetdvogodišnja devojka u njoj vidi šansu za očuvanje svog mira i nada se da bi uz stručnu pomoć osoblja čak i prohodala.

– Centar bi bio opremljeniji od zemunskog, a prvih godinu dana zaposlene bi obučavalo osoblje iz "Dragiše Vitoševića". Još jedna prednost ovakve ustanove jeste što bi opština Kovačica mogla da zaposli jedan broj ljudi sa biroa, a oni koji su stambeno neobezbeđeni mogli bi tu i da žive. Projekat, za koji je potrebno oko šest i po miliona dinara, urađen je i zahtev je krajem prethodne godine predat na konkurs ministarstva. Iako im se ideja svidela, razgovor o tome odložen je za septembar – objasnio je direktor Knežević.

Vladimir Ilić, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, objasnio je da je projekat dobar, da će biti realizovan, ali da na prethodnom konkursu nije odobren zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa.

Marija se ipak nada da će do početka zime dobiti neku pomoć i da se prošlogodišnje smrzavanje i slabašno grejanje uz kvarcnu peć neće ponoviti.

– Kotao za parno grejanje ne smem da ložim, jer sam se ispekla kada sam zimus to pokušala. Budući da primam penziju od 2.700 i tuđu negu i pomoć od 4.000 dinara, prethodne zime sam uključivala samo jednu šipku na peći. Bilo mi je strašno hladno, ali sam znala da novca nemam. I pored štednje, za struju dugujem 23.000 dinara. Kada bi u mom domu osnovali centar, ne bih plaćala komunalije i imala bih novca za ono što volim. I ako mi ne pomognu do zime, izdržaću. Nema šanse da odustanem, da dozvolim rodbini da me smesti u dom i odvoji od prijatelja, jedinih ljudi koje volim. Znam šta želim i za to ću se boriti do kraja – naglasila je naša sagovornica.

Na sreću, zahvaljujući pomoći komšija, pravna procedura je završena, Marija Ilić je postala vlasnik kuće. Sada čeka septembarski konkurs i nada se da će pomoć stići pre zime.