У Теслину част

Премијером опере "Љубичаста ватра" америчког композитора Џона Гибсона ансамбл београдске Опере је, у сарадњи са гостима из САД и у копродукцији са БЕЛЕФ центром, постао чинилац вишедневне прославе која се поводом обележавања 150-годишњице од рођења Николе Тесле одвија широм света. Тако је, управо на рођендан чувеног научника (9. јули), сцена Народног позоришта у Београду представљала центар веома занимљиве уметничке транспозиције фасцинантне научне и животне приче великог научника и, истовремено, место сусрета и међусобног препознавања креативног истраживачко-научног процеса, с једне, и њиме подстакнутог уметничког чина, с друге стране.

Ова једночина "мултимедијална опера о Николи Тесли" први пут је изведена на Универзитету Темпл (САД) у фебруару 2004. Либрето је написала Миријам Зајдел, комбинујући оригинални текст, цитате књижевних дела Ј. В. Гетеа и М. Твена, наводе новинских наслова и чланака и адаптације Теслине приватне преписке, његових сопствених написа, као и дела "Повратак голубице" Маргарете Сторм, Теслине млађе савременице која је заступала тезу о научниковом ванземаљском пореклу. На такав начин је створена слојевита интертекстуална литерарна мрежа која је композитору пружила плодну основу за музичку надградњу, остварену постминималистичким музичким језиком. Либрето опере био је провокативан и за редитељска решења Терија О’Рајлија која се ослањају на најбоља достигнућа савремене оперске режије.

Опера "Љубичаста ватра" садржи шест сцена. За прве три сцене карактеристична је експозиција главних ликова: Николе Тесле, беле голубице – Теслине омиљене "саговорнице из природе" и својеврсног алтер-ега, и Катарине Џонсон, Теслине најинтимније пријатељице. При томе, лик беле голубице дат је у два медија: гласовном и телесно-плесном. У заплету, у четвртој сцени, остварен је ефектан драматуршки прелом: похвале Теслиног пријатеља Марка Твена – у не увек разговетном извођењу Ивана Томашева, бас – и задивљене реакције присутних (хор) прекида улазак Маргарете Сторм, која сведочи о последицама Теслиних истраживања. Њен наступ је потцртан звучном и визуелном алузијом на лик Бизеове Кармен, што је контраалт Ана Лачковић у свом наступу исправно осетила и реализовала.

Током опере, а превасходно у поменутој сцени, три главна лика пролазе кроз интензиван унутарњи психолошки развој и промену међусобног односа који кулминира у петој сцени опере. Тако се, од монолога у првој сцени, преко имагинарног дијалога са голубицом у другој, неостварене комуникације са Катарином у трећој, суочавања са јавношћу у четвртој и петој, може пратити постепено узмицање Николе Тесле од стварног света и његов прелазак у неке друге сфере егзистенције стране обичном човеку у последњој сцени опере. На то симболички упућује телесна смрт беле голубице (у плесној реализацији Џоане Коце) и наставак њеног живота "усред облака … снова … и таме" озвучен нематеријалним чистим анђеоским гласом у интерпретацији Драгане Томић. Одлучност и непоколебљивост Теслиног пута, коментарисану у току саме радње у деоници репортера (Ненад Ненић, баритон), изузетно је постојано и сигурно дочарао Скот Марфри, тенор. У наступу Драгане Станковић посебно је суверено и изражајно била остварена Катаринина трансформација од брижне пријатељице до сумњом, неповерењем, чак и мржњом, обузете жене.