Песник позорнице

Кула – У историји позоришног аматеризма у Србији једно од најзначајнијих места свакако припада Петру Ујевићу, који је у својој богатој и плодној стваралачкој каријери режирао око 130 драмских представа и двоструко више разних реситала, сценских приказа, свечаних академија, а остварио је и мноштво запажених глумачких улога. Читав радни век провео је као редитељ у аматерском театру у Кули са чијим је ансамблом, током последње четири деценије минулог века, као и почетком овог миленијума, побрао највише награде и признања који су се у то време могли освојити на фестивалима широм земље.

Иако је већ неколико година пензионер, још се међу посленицима позоришне уметности памте и често помињу његове маштовите, надахнуте и мајсторске режије представа „Лисица и грозд“, „Пигмалион“, „Антигона“, „Јерма“, „Голгота“, „Открића“, „Ослобођење Скопља“, „Пасха носача Самуела“ и многе друге. На хиљаде глумачких ликова обликовао је Петар Ујевић користећи таленат, полет и љубав својих аматера према „даскама што живот значе“... Требало је само видети како домаћице, бравари, земљорадници, столари, средњошколци, студенти – уз његове редитељске вештине и савете на сцени уверљиво доминирају као цареви, војсковође, љубавници, песници...

– Рад са аматерима има не само уметничку, већ и својеврсну педагошку и васпитну функцију. Јер, када престану да играју, они постају добри и редовни позоришни гледаоци. Уз то, током активног бављења аматерским стваралаштвом они овладају и великим бројем текстова, упознају највише домете литературе, што им даје висок ниво опште духовне надградње. Управо стога сам рад у аматерском театру доживљавао као надасве захвалну уметничку мисију – објашњава Ујевић и указује на охрабрујућу чињеницу да је све мање разлике између аматерског и професионалног позоришта, односно да се представе могу делити само на добре и на лоше.

– Мада сам каријеру започео као глумац у сарајевском Малом позоришту, које је касније прерасло у Камерни театар, десило се да ми понуде стални ангажман редитеља у Градском позоришту у Кули. Прихватио сам и нисам се покајао – прича Ујевић присећајући се како је првих неколико година боравка у Кули живео не само за позориште, већ и у позоришту, које је уистину било његов једини дом, будући да је бина уједно била његова „радна, дневна, примаћа и спаваћа соба“.

Позоришни животопис Петра Ујевића зачињен је и браком рођеним под светлошћу рефлектора. Већ три и по деценије његова брачна сапутница је Пела, која је била једна од најбољих глумица кулског позоришта. Тако сада, обоје истичу, имају позориште у кући, али и кућу у позоришту. Истина, у последње време, функцију редитеља у њиховом породичном амбијенту све више препушта кћерки Јелени, дипломираном туризмологу, као и супрузи Пели – а, он је, вели, сада задовољан и улогом „главног“ глумца у кући. Најважније од свега је, задовољно ће на крају јунак ове приче, да никада у свом радном и животном веку није био статиста.

Петко Копривица

--------------------------------------------------

Маестро за масовне сцене

Позоришни критичари изражавали су се о Ујевићевим режијама углавном похвално, називали су га песником позорнице, бардом театра, занесењаком и мучеником сцене... Тако је и, не тако давно, на страницама „Политике“ остало записано да је „Ујевић прави маестро за масовне сцене, да слика снажно дикцијом, нагони костимографе и шминкере да живопишу глумачка лица у неке друге ликове, да прави невероватно креативне композиције и сцене од живих људи“.