Pesnik pozornice

Kula – U istoriji pozorišnog amaterizma u Srbiji jedno od najznačajnijih mesta svakako pripada Petru Ujeviću, koji je u svojoj bogatoj i plodnoj stvaralačkoj karijeri režirao oko 130 dramskih predstava i dvostruko više raznih resitala, scenskih prikaza, svečanih akademija, a ostvario je i mnoštvo zapaženih glumačkih uloga. Čitav radni vek proveo je kao reditelj u amaterskom teatru u Kuli sa čijim je ansamblom, tokom poslednje četiri decenije minulog veka, kao i početkom ovog milenijuma, pobrao najviše nagrade i priznanja koji su se u to vreme mogli osvojiti na festivalima širom zemlje.

Iako je već nekoliko godina penzioner, još se među poslenicima pozorišne umetnosti pamte i često pominju njegove maštovite, nadahnute i majstorske režije predstava „Lisica i grozd“, „Pigmalion“, „Antigona“, „Jerma“, „Golgota“, „Otkrića“, „Oslobođenje Skoplja“, „Pasha nosača Samuela“ i mnoge druge. Na hiljade glumačkih likova oblikovao je Petar Ujević koristeći talenat, polet i ljubav svojih amatera prema „daskama što život znače“... Trebalo je samo videti kako domaćice, bravari, zemljoradnici, stolari, srednjoškolci, studenti – uz njegove rediteljske veštine i savete na sceni uverljivo dominiraju kao carevi, vojskovođe, ljubavnici, pesnici...

– Rad sa amaterima ima ne samo umetničku, već i svojevrsnu pedagošku i vaspitnu funkciju. Jer, kada prestanu da igraju, oni postaju dobri i redovni pozorišni gledaoci. Uz to, tokom aktivnog bavljenja amaterskim stvaralaštvom oni ovladaju i velikim brojem tekstova, upoznaju najviše domete literature, što im daje visok nivo opšte duhovne nadgradnje. Upravo stoga sam rad u amaterskom teatru doživljavao kao nadasve zahvalnu umetničku misiju – objašnjava Ujević i ukazuje na ohrabrujuću činjenicu da je sve manje razlike između amaterskog i profesionalnog pozorišta, odnosno da se predstave mogu deliti samo na dobre i na loše.

– Mada sam karijeru započeo kao glumac u sarajevskom Malom pozorištu, koje je kasnije preraslo u Kamerni teatar, desilo se da mi ponude stalni angažman reditelja u Gradskom pozorištu u Kuli. Prihvatio sam i nisam se pokajao – priča Ujević prisećajući se kako je prvih nekoliko godina boravka u Kuli živeo ne samo za pozorište, već i u pozorištu, koje je uistinu bilo njegov jedini dom, budući da je bina ujedno bila njegova „radna, dnevna, primaća i spavaća soba“.

Pozorišni životopis Petra Ujevića začinjen je i brakom rođenim pod svetlošću reflektora. Već tri i po decenije njegova bračna saputnica je Pela, koja je bila jedna od najboljih glumica kulskog pozorišta. Tako sada, oboje ističu, imaju pozorište u kući, ali i kuću u pozorištu. Istina, u poslednje vreme, funkciju reditelja u njihovom porodičnom ambijentu sve više prepušta kćerki Jeleni, diplomiranom turizmologu, kao i supruzi Peli – a, on je, veli, sada zadovoljan i ulogom „glavnog“ glumca u kući. Najvažnije od svega je, zadovoljno će na kraju junak ove priče, da nikada u svom radnom i životnom veku nije bio statista.

Petko Koprivica

--------------------------------------------------

Maestro za masovne scene

Pozorišni kritičari izražavali su se o Ujevićevim režijama uglavnom pohvalno, nazivali su ga pesnikom pozornice, bardom teatra, zanesenjakom i mučenikom scene... Tako je i, ne tako davno, na stranicama „Politike“ ostalo zapisano da je „Ujević pravi maestro za masovne scene, da slika snažno dikcijom, nagoni kostimografe i šminkere da živopišu glumačka lica u neke druge likove, da pravi neverovatno kreativne kompozicije i scene od živih ljudi“.