Како спискати милионе

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Шта би ко учинио кад би га "стрефила седмица"? Док чекају, са листићима, у реду пред киоском у центру града, потенцијална деца богиње Фортуне разговарају да скрате време. А није згорега да, ако се деси да "убоду" та три милиона евра, већ имају припремљен план.

– Ја бих – говори средовечна госпођа – решила питање комшија Рома преко реке. Услови у којима живе брука су за овај град. Подигла бих им велику кућу, опремила станове, обукла и обула и сваком чељадету дала по хиљаду евра џепарца.

– Хумано, тетка, од тебе. Дај Боже да ти се деси "седмица"! А ја бих, следећих десет година десет пута обишао Земљу. Путовао бих и путовао, обавезно се окушао у Лас Вегасу и Монте Карлу. Можда ме срећа послужи да од једне направим три "седмице". После бих видео куд бих и шта бих – средњорочно планира младић.

– Ти ми, момак, капом правиш ветар – укори га дугајлија таксиста.

– Ухвати се конкретнога. Ево, ја. Одмах бих откупио сва такси-возила у граду и дао да се спресују у коцке за смедеревску железару. Онда бих набавио 50 нових "аудија" и држао такси-монопол.

– Не знам шта бих, али сигурно не бих оглашавала добитак – мудрује госпођа са клинцем у наручју (унуком, ваљда).

– Још ми само фали да навучем мафију на врат. Сигурно је да ме више не бисте видели овде.

– Е, ако те не буде идућег уторка у реду, знаћемо да си уловила "седмицу", а онда се причувај – дочека је таксиста и све насмеја.

– Људи моји, видите ли ви каква нам је привреда? Нема спаса без инвестиција. Зато бих одмах саградио фабрику нечега што се у Србији не производи, запослио 50 радника, поставио им писменог менаџера и нека раде. Не тражим ни динар за себе, јок! На улазу бих поставио бакарну плочу са натписом: "Даровао своме народу тај и тај". Бољи ми споменик не треба – један бркајлија показа да стоји чврсто на земљи, а уз то и да му мало славе не би било вишак.

– Отишла би твоја фабрика у стечај десети дан! Такав смо ми народ. Кукамо без посла, а кад нам се укаже прилика, хватамо кривине. Да ме нешто Бог погледа, вратио бих се у село, закупио сто хектара и запатио петсто коза. Има ли ишта слађе од јаретине и здравије од козјег млека! Доста ми је и асфалта, и ауспуха, и буке, и свега – носталгично лебди пред очима слика давно остављеног села једном шеширџији.

– Знам да мене "седмица" не може да потрефи – јави се из реда девојка у џинсу. – Играм лото снова ради. Уплатим две колоне, није неки трошак, али зато неколико дана маштам, будна сањам и тако се лепо проводим. Путујем по свету, наравно, облачим се са светских модних писта, усрећујем родбину ковертима са еврићима, они презахвални, а мени срце пева. Уторак увече сам опет на истом, онда уплатим нови листић и све креће испочетка.

– Да ти, цуро, случајно не пишеш песме? – упита је таксиста.

– Пишем, али само за своју душу – одговори она са красним осмехом.