Kako spiskati milione

GORNjI MILANOVAC – Šta bi ko učinio kad bi ga "strefila sedmica"? Dok čekaju, sa listićima, u redu pred kioskom u centru grada, potencijalna deca boginje Fortune razgovaraju da skrate vreme. A nije zgorega da, ako se desi da "ubodu" ta tri miliona evra, već imaju pripremljen plan.

– Ja bih – govori sredovečna gospođa – rešila pitanje komšija Roma preko reke. Uslovi u kojima žive bruka su za ovaj grad. Podigla bih im veliku kuću, opremila stanove, obukla i obula i svakom čeljadetu dala po hiljadu evra džeparca.

– Humano, tetka, od tebe. Daj Bože da ti se desi "sedmica"! A ja bih, sledećih deset godina deset puta obišao Zemlju. Putovao bih i putovao, obavezno se okušao u Las Vegasu i Monte Karlu. Možda me sreća posluži da od jedne napravim tri "sedmice". Posle bih video kud bih i šta bih – srednjoročno planira mladić.

– Ti mi, momak, kapom praviš vetar – ukori ga dugajlija taksista.

– Uhvati se konkretnoga. Evo, ja. Odmah bih otkupio sva taksi-vozila u gradu i dao da se spresuju u kocke za smederevsku železaru. Onda bih nabavio 50 novih "audija" i držao taksi-monopol.

– Ne znam šta bih, ali sigurno ne bih oglašavala dobitak – mudruje gospođa sa klincem u naručju (unukom, valjda).

– Još mi samo fali da navučem mafiju na vrat. Sigurno je da me više ne biste videli ovde.

– E, ako te ne bude idućeg utorka u redu, znaćemo da si ulovila "sedmicu", a onda se pričuvaj – dočeka je taksista i sve nasmeja.

– Ljudi moji, vidite li vi kakva nam je privreda? Nema spasa bez investicija. Zato bih odmah sagradio fabriku nečega što se u Srbiji ne proizvodi, zaposlio 50 radnika, postavio im pismenog menadžera i neka rade. Ne tražim ni dinar za sebe, jok! Na ulazu bih postavio bakarnu ploču sa natpisom: "Darovao svome narodu taj i taj". Bolji mi spomenik ne treba – jedan brkajlija pokaza da stoji čvrsto na zemlji, a uz to i da mu malo slave ne bi bilo višak.

– Otišla bi tvoja fabrika u stečaj deseti dan! Takav smo mi narod. Kukamo bez posla, a kad nam se ukaže prilika, hvatamo krivine. Da me nešto Bog pogleda, vratio bih se u selo, zakupio sto hektara i zapatio petsto koza. Ima li išta slađe od jaretine i zdravije od kozjeg mleka! Dosta mi je i asfalta, i auspuha, i buke, i svega – nostalgično lebdi pred očima slika davno ostavljenog sela jednom šeširdžiji.

– Znam da mene "sedmica" ne može da potrefi – javi se iz reda devojka u džinsu. – Igram loto snova radi. Uplatim dve kolone, nije neki trošak, ali zato nekoliko dana maštam, budna sanjam i tako se lepo provodim. Putujem po svetu, naravno, oblačim se sa svetskih modnih pista, usrećujem rodbinu kovertima sa evrićima, oni prezahvalni, a meni srce peva. Utorak uveče sam opet na istom, onda uplatim novi listić i sve kreće ispočetka.

– Da ti, curo, slučajno ne pišeš pesme? – upita je taksista.

– Pišem, ali samo za svoju dušu – odgovori ona sa krasnim osmehom.