Полиција не признаје своју грешку

Од нашег сталног дописника
Загреб,  фебруара  –  Познато је да се припадници нехрватских етничких заједница у данашњој осамостаљеној Хрватској најугодније осећају у Истри, где су протеклих година биле и најмање међунационалне тензије. Овакво искуство, међутим, сплетом чудних околности, нажалост, нема и Олгица Војводић, држављанка Србије из Београда, која се пре пет година доселила с породицом у Истру с намером да тамо живи.

Пошто су почетком 2006. добили дозволу боравка, са супругом Радомиром оснива фирму и преко ње у Буићима код Пореча купује кућу (једини начин на који су странци могли да то учине), 70.000 евра у готовини а остало преко кредита. Војводићи су још од 1986. имали кућу у Варварима крај Пореча, али су се током ратних година у њу уселиле хрватске избеглице да би касније „на непознат начин” она постала власништво Центра за социјално старање. Намеравали су да покрену судски спор ради враћања ове одузете имовине, али су се убрзо на њих сручили такви животни проблеми да то напросто није дошло на ред.

Почетком 2007. године Олгица Војводић је, као што то закон налаже, поднела захтев за продужење дозволе боравка и радне дозволе за фирму, али одговор никако да стигне све до прошле године. Тада изненада настају проблеми. Испоставило се, наиме, да су обоје још 2006. године у своје пасоше добили налепнице с дозволом трајног боравка, што је иначе могуће тек после пет година непрекидног боравка у РХ. Полиција им крајем марта 2009. привремено одузима пасоше да утврди о чему је реч, а нису им враћени све до данас. Сумњиче их за фалсификат, што је немогуће јер се ради о специјалној фолији која управо то онемогућава. А и зашто би онда тражили продужење боравка?

Наводно су покушавали поштом да јој доставе решење о одбијању дозволе боравка и даљег рада фирме, али је нису нашли иако је она лично долазила у полицијску управу. На крају су то решење истакли на својој огласној табли у Поречу. Да све буде необичније и апсурдније, Олгица Војводић је и после тога долазила у исту полицијску станицу да се распита шта је с њеним пасошем и у којој је фази поступак, на шта јој је одговарано да је све „у поступку решавања”.

Истовремено, има проблема и с купљеном кућом јер ју је власник у међувремену продао још једној особи и исходио њихово присилно исељење, чему су присуствовали из поречке полиције. Од тешке болести умире јој супруг, она је сломила ногу и лечила се у болници, а ћерка од силних потреса завршава на психичком лечењу. Првог децембра 2009. позвана је у полицију да врати аутомобил узет на лизинг преко основане фирме јер нису плаћане рате, а нису ни могле јер месецима није имала одузети пасош којим је једино могла доказати свој идентитет.

Обратила се за помоћ невладиним организацијама и Већу српске националне мањине града Пуле, које има и правну помоћ. Половином децембра 2009. на Прекршајном суду у Пули на основу полицијске пријаве проглашена је кривом и осуђена да плати 3.000 куна (око 413 евра) и на протеривање из Хрватске на три месеца. С њим мора и њена ћерка и унука Кристина. Земљу морају да напусте до 17. фебруара.

Како, није познато јер пасош још није добила, а конзулат Србије не може да јој изда путну исправу јер од хрватских органа није добило никакву информацију шта се десило с оригиналним пасошем. „Морају нас обавештавати о таквим стварима. Не разумем како они мисле да ће конзулат издати нову путну исправу ако не зна шта се догодило с оригиналном”, каже о томе конзул Србије у Ријеци Зоран Миливојевић и напомиње да Хрватска не може протерати страну држављанку ако она нема путну исправу с којом ће изаћи из земље.

Чудан однос према породици Војводић проширио се и на председника српског већа Милана Рашулу зато што им је помагао у овој трагичној заврзлами, као што уосталом таква већа помажу и бројним другим Србима које су задесили „транзицијски” проблеми у Хрватској. Пре неколико дана позван је на информативни разговор у пулску полицију и осумњичен да се бави „надриписарством”, односно да незаконито пружа правну помоћ. Оптужба је апсурдна, јер за такво нешто би требало да је примао новчану накнаду, а већа националних мањина такву помоћ пружају бесплатно и то спада у њихову делатност.

„Овде се искључиво ради о непрофесионалности полиције”, сматра Рашула и напомиње: „Отићи ћу до Брисела с овим случајем, без икакве накнаде!”

Олгица Војводић више не зна шта треба да ради и шта ће се на крају десити, а најтеже јој пада што ће попут неког криминалца морати да напусти земљу у којој је сахранила супруга. „До сада сам живела у Кини, Француској, Немачкој, Грчкој, Тајланду, али овакво шта нигде нисам доживела”, каже горко.