Глобус као ребус

Што више купујете, тим више уштедите – реклама је за распродаје, на којима муштерије, набавком често непотребних ствари па и задуживањем за ванредну опскрбу, ослобађају продавце залиха робе и увећавају им зараду. Трговци сматрају да тако остварују идеал – да сви добијају а да нико не губи.

Мана те формуле је „једино” у околности да је њеном применом – олаким трошењем и задуживањем – свет запао у садашњу економску кризу под чијим теретом сви грцамо. Политичари се, међутим, сада труде да докажу како исту формулу могу да примене – као излаз из невоља у које нас је увалила.

Иако смо, као свет и његови оригинални делићи, већ прилично свикли на лидерске „мађионичарске тачке”, ипак бар неке од нас изненађује готово незапамћена поплава дипломатских понуда – „да најзад сви нешто добијемо, а да нико ништа не изгуби”. Као да је на делу стратешка „распродаја”, која се од трговачких разликује по томе што се „продаје” оно за чим постоји велика тражња, а чега нема; нити продавци заиста верују да ће, у догледно време, моћи да прибаве то што нуде.

Понајвише се и нуди и тражи – недостајућа глобална сарадња за опште добро. Заређали су међународни скупови с циљем да попуне ту празнину на стратешкој тезги. Али – нису се прославили.

Није било, на пример, потребног договора на амбициозним конференцијама: ни у Копенхагену – за ублажавање климатских поремећаја, ни у Давосу – за опоравак светске економије, па ни у Паризу и Минхену – за унапређење међународне безбедности. У овом последњем сектору било је највише новости: што су жешћа узвраћања природе неодмереном експлоатисању њеног блага и привредни ломови у којима страда нарочито стандард грађана, тим је, рекло би се, већа брига за – глобалну безбедност.

У најкраћем, главне силе се залажу за већ поменуто: да свака од њих добије, а да ниједна не губи. Све предлажу проширење међусобне сарадње: САД (Барак Обама) би свет „без нуклеарног оружја”, Русија (Дмитриј Медведев) је за „нови безбедносни аранжман у Европи”, ЕУ (Кетрин Ештон) би да комбиновањем „тврде” и „меке моћи” повећа своју међународну улогу, НАТО (Андерс Фог Расмусен) би да постане глобални безбедносни фактор, Немачка (Гидо Вестервеле) подржава стварање европске армије у коју би био укључен „можда цео континент”, Кина (Јанг Ђечи) сугерише да убрзаним успоном „доприноси а не прети светском миру”…

Све то лепо звучи, али протагонисти пролепшавања међусобно сумњају у искреност најава. Или – једни друге доживљавају као конкуренте за „најбоље решење”.

Москви и Пекингу не прија „ширење” утицаја Запада, као ни њему њиховог. Вашингтон би, тако, да постави измењени ракетни штит (против „отпадничког” Ирана) у Румунији, која га прихвата, док га Русија доживљава као нову претњу својој безбедности и „чека детаљна образложења”. Продаја америчког оружја Тајвану изазвала је Кину на „затезне” мере, али не толике да јој покидају виталне економске везе са обе наведене стране. НАТО инсистира на својој моћи окупљања, а Кремљ на својој способности прегруписавања. ЕУ се осећа „запостављеном” у прожимању САД и Кине, а њима се, пак, у различитим дозама не свиђа њено повећано енергетско прожимање с Русијом. Сви, ипак, сарађују на сузбијању терористичких упоришта у Авганистану, па и у обесхрабривању нуклеарних претензија Техерана и Пјонгјанга, али одржавају разлике у приступу, сходно сопственим стратешким приоритетима.

За онемогућавање ширења нуклеарног арсенала потребна је „глобална влада”, поручује у шпанском „Паису” британски глобалиста Тимоти Гартон Еш. А ако већ ње нема, неопходан је масовни покрет, додаје и наводи чуђење глумцаактивисте Мајкла Дагласа што у Паризу, где се разговарало о атомском разоружању, поред неких „поглавица” није било и „Индијанаца”.

Већу претњу свету представљају сукоби унутар држава него између њих, подсетио је други глобалиста Моисес Наим, Венецуеланац на челу америчког магазина „Форин аферс”. Уместо да се међусобно сумњиче, државе би требало да се обједине у борби против разних екстремиста, који јачају (у Авганистану, нарочито) користећи „рупе” и расколе у међународним безбедносним аранжманима, сугерише.

Глобус, дакле, остаје ребус. Сви причају да теже најбољем, а опстаје најгоре– економска криза, тероризам, грађански ратови, социјални и регионални драстични јазови, нерешени сукоби између територијалног интегритета и права на самоопредељење, загађивања атмосфере, претње оружјима за масовно уништавање…

Ипак се, као новост, осећа– повећана свест о неопходности промена. Обично дискретне дипломате сада наступају отворено, готово као естрадне звезде. Ако ништа друго, тако бар оспоравају крилатицу негдашњег француског председника Шарла де Гола да су „дипломате корисне само по лепом времену, јер их већ капи кише удаве”…