Globus kao rebus

Što više kupujete, tim više uštedite – reklama je za rasprodaje, na kojima mušterije, nabavkom često nepotrebnih stvari pa i zaduživanjem za vanrednu opskrbu, oslobađaju prodavce zaliha robe i uvećavaju im zaradu. Trgovci smatraju da tako ostvaruju ideal – da svi dobijaju a da niko ne gubi.

Mana te formule je „jedino” u okolnosti da je njenom primenom – olakim trošenjem i zaduživanjem – svet zapao u sadašnju ekonomsku krizu pod čijim teretom svi grcamo. Političari se, međutim, sada trude da dokažu kako istu formulu mogu da primene – kao izlaz iz nevolja u koje nas je uvalila.

Iako smo, kao svet i njegovi originalni delići, već prilično svikli na liderske „mađioničarske tačke”, ipak bar neke od nas iznenađuje gotovo nezapamćena poplava diplomatskih ponuda – „da najzad svi nešto dobijemo, a da niko ništa ne izgubi”. Kao da je na delu strateška „rasprodaja”, koja se od trgovačkih razlikuje po tome što se „prodaje” ono za čim postoji velika tražnja, a čega nema; niti prodavci zaista veruju da će, u dogledno vreme, moći da pribave to što nude.

Ponajviše se i nudi i traži – nedostajuća globalna saradnja za opšte dobro. Zaređali su međunarodni skupovi s ciljem da popune tu prazninu na strateškoj tezgi. Ali – nisu se proslavili.

Nije bilo, na primer, potrebnog dogovora na ambicioznim konferencijama: ni u Kopenhagenu – za ublažavanje klimatskih poremećaja, ni u Davosu – za oporavak svetske ekonomije, pa ni u Parizu i Minhenu – za unapređenje međunarodne bezbednosti. U ovom poslednjem sektoru bilo je najviše novosti: što su žešća uzvraćanja prirode neodmerenom eksploatisanju njenog blaga i privredni lomovi u kojima strada naročito standard građana, tim je, reklo bi se, veća briga za – globalnu bezbednost.

U najkraćem, glavne sile se zalažu za već pomenuto: da svaka od njih dobije, a da nijedna ne gubi. Sve predlažu proširenje međusobne saradnje: SAD (Barak Obama) bi svet „bez nuklearnog oružja”, Rusija (Dmitrij Medvedev) je za „novi bezbednosni aranžman u Evropi”, EU (Ketrin Ešton) bi da kombinovanjem „tvrde” i „meke moći” poveća svoju međunarodnu ulogu, NATO (Anders Fog Rasmusen) bi da postane globalni bezbednosni faktor, Nemačka (Gido Vestervele) podržava stvaranje evropske armije u koju bi bio uključen „možda ceo kontinent”, Kina (Jang Đeči) sugeriše da ubrzanim usponom „doprinosi a ne preti svetskom miru”…

Sve to lepo zvuči, ali protagonisti prolepšavanja međusobno sumnjaju u iskrenost najava. Ili – jedni druge doživljavaju kao konkurente za „najbolje rešenje”.

Moskvi i Pekingu ne prija „širenje” uticaja Zapada, kao ni njemu njihovog. Vašington bi, tako, da postavi izmenjeni raketni štit (protiv „otpadničkog” Irana) u Rumuniji, koja ga prihvata, dok ga Rusija doživljava kao novu pretnju svojoj bezbednosti i „čeka detaljna obrazloženja”. Prodaja američkog oružja Tajvanu izazvala je Kinu na „zatezne” mere, ali ne tolike da joj pokidaju vitalne ekonomske veze sa obe navedene strane. NATO insistira na svojoj moći okupljanja, a Kremlj na svojoj sposobnosti pregrupisavanja. EU se oseća „zapostavljenom” u prožimanju SAD i Kine, a njima se, pak, u različitim dozama ne sviđa njeno povećano energetsko prožimanje s Rusijom. Svi, ipak, sarađuju na suzbijanju terorističkih uporišta u Avganistanu, pa i u obeshrabrivanju nuklearnih pretenzija Teherana i Pjongjanga, ali održavaju razlike u pristupu, shodno sopstvenim strateškim prioritetima.

Za onemogućavanje širenja nuklearnog arsenala potrebna je „globalna vlada”, poručuje u španskom „Paisu” britanski globalista Timoti Garton Eš. A ako već nje nema, neophodan je masovni pokret, dodaje i navodi čuđenje glumcaaktiviste Majkla Daglasa što u Parizu, gde se razgovaralo o atomskom razoružanju, pored nekih „poglavica” nije bilo i „Indijanaca”.

Veću pretnju svetu predstavljaju sukobi unutar država nego između njih, podsetio je drugi globalista Moises Naim, Venecuelanac na čelu američkog magazina „Forin afers”. Umesto da se međusobno sumnjiče, države bi trebalo da se objedine u borbi protiv raznih ekstremista, koji jačaju (u Avganistanu, naročito) koristeći „rupe” i raskole u međunarodnim bezbednosnim aranžmanima, sugeriše.

Globus, dakle, ostaje rebus. Svi pričaju da teže najboljem, a opstaje najgore– ekonomska kriza, terorizam, građanski ratovi, socijalni i regionalni drastični jazovi, nerešeni sukobi između teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje, zagađivanja atmosfere, pretnje oružjima za masovno uništavanje…

Ipak se, kao novost, oseća– povećana svest o neophodnosti promena. Obično diskretne diplomate sada nastupaju otvoreno, gotovo kao estradne zvezde. Ako ništa drugo, tako bar osporavaju krilaticu negdašnjeg francuskog predsednika Šarla de Gola da su „diplomate korisne samo po lepom vremenu, jer ih već kapi kiše udave”…