Пиштољ у рукама политичара

После напада на лидера Нове Србије Велимира Илића и одлуке министра унутрашњих послова Ивице Дачића да му одобри ношење оружја, поставља се питање да ли политичари треба да се штите сами и организују „приватне војске” или тај посао треба да обављају надлежни органи, односно полиција. Поготово кад је реч о политичарима који су склони да повремено „изгубе контролу” и физички насрну на новинаре чија им се питања не допадну или јавно прете другим људима.

Невен Цветићанин са Института друштвених наука нема разумевања за ношење оружја. Како каже, Србија има системски, а не тренутни проблем, зато што је код нас већ дуго улица оно место где се пресуђује, а не институције система. И главни проблем је како политику и друштвене токове са улице вратити у институције система.

„Томе сигурно неће допринети издавање дозволе за оружје Велимиру Илићу, јер то само значи да му је дата дозвола да се брани сам, опет на улици. Уместо тога, држава (без обзира на то ко је актуелни министар) треба да свима да до знања да нико не може да примењује силу на улици, осим ње – ни грађани, ни политичари, ни јавне личности, а поготово не криминалци, него само лица која су овлашћена за то, тј. припадници министарстава силе, који онда треба добро да обављају свој посао и да штите свакога”, истиче он.

Нико од Илићевих колега са којима је „Политика” контактирала није експлицитно био против тога да он има дозволу за ношење оружја, а на питање да ли је у сагласју са улогом политичара да буду наоружани, одговарају да је битно да ли је све у складу са законом. Сузана Грубјешић, потпредседница Г17 плус, каже да ако је МУП проценио да је некоме угрожена безбедност, онда је нормално што су му одобрили ношење оружја. „Али, то не оправдава изјаву Велимира Илића да би употребио пиштољ да га је имао”, каже она.

Потпредседник Демократске странке Србије Милош Алигрудић каже да не носи пиштољ и нема намеру. „Ако има некога ко би ме напао због мојих политичких ставова и бављења овим послом, ја то доживљавам као своју судбину”, каже он и додаје да би, када би од њега зависило, водио кампању за смањивање оружја, пошто онај ко има оружје може и да га употреби.

Функционер Српске радикалне странке Милорад Мирчић каже да је важно да закон буде спровођен до краја, без обзира на то да ли је реч о човеку који се бави политиком или не. Политичари, према његовим речима, не треба да имају ексклузивну позицију која би подразумевала да им се, без обзира на њихово психофизичко стање, даје дозвола за ношење оружја.

(/slika2)Председник Јединствене Србије Драган Марковић Палма сматра да Велимир Илић, по закону, има право да носи оружје и наводи да је до сада била пракса, уколико је нечији живот угрожен, да МУП понуди обезбеђење ако има одређених сазнања о томе. „Ја нити имам приватно обезбеђење, нити ћу тражити државно, нити ми треба обезбеђење. Имам оружје али га не носим, јер ми не треба. Не знам ни шта се постиже ношењем оружја”, каже Марковић.

Колико су сами политичари одговорни за насиље у друштву, односно колико су појединци својим понашањем и изјавама утицали на стварање погодног тла за развој или ескалацију насиља у Србији? Сигурно се и данас многи сећају како је лидер радикала Војислав Шешељ витлао пиштољем испред (данашњег) Дома Народне скупштине и када се сликао са пиштољем у руци у парламенту, а лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак позивао на вешање на Теразијама или како је скинуо и поломио плочу РТС-а на згради Телевизије Војводине. Многи, опет, у ТВ емисијама, на страначким трибинама и митинзима нису штедели своје политичке противнике у квалификацијама њиховог лика и дела, а знали су да користе и прилично запаљиву реторику.

(/slika3)За Мирчића ово нису репрезентативни примери да би се могао извлачити неки генерални закључак. Он каже да је питање да ли је неко био испровоциран или не. „Када је реч о Шешељу, тај случај се увек користи у маркетиншке сврхе, а не узима се у обзир да је он био нападнут”, каже Мирчић и додаје да атмосфера у друштву не зависи од опозиције. „Какву власт атмосферу прави, какав жели ефекат, тако се ствари и одвијају”. Драган Марковић Палма, опет, сматра да политичари имају велики утицај када је реч о „инспирисању незадовољних грађана на насиље” и да не оправдава насилно физичко и вербално понашање политичара.

„У нашем друштву створена је атмосфера по којој је неистомишљеник једнако непријатељ, а за такву атмосферу су одговорни и политичари и медији. Али, то што не оправдавам нечије мишљење, не значи да треба да га нападам”, истиче Сузана Грубјешић.

Наводећи да атмосфера насиља очигледно постоји, Милош Алигрудић каже да сви, од медија до невладиних организација, морају да воде рачуна да се својим понашањем изборе за стварање атмосфере која искључује насиље.

Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива, наводи да без обзира на то да ли је реч о политичару или „обичном” грађанину, човек има легитимно право да се брани. „Као грађани смо различито физички спремни (има старих, хендикепираних, борбено неспремних, физички слабих…) да бисмо могли рећи: нико не би смео да носи оружје. Мора се реално рећи: неко мора да носи оружје да га не би малтретирали на улици”, каже Николић, додајући да управо зато морају постојати строга правила у вези са ношењем и употребом оружја.

„Врло је важно да се политичари, али и њихови саговорници који нису политичари, држе домена пристојности. И не смете да наступате тако вербално агресивно да се после тога лако прелази у физичку агресију – ту постоји низ степеница које не смеју да се пређу. Код нас се то прелази и не пази се превише на те фине границе што води, ето, дотле да и политичари буду жртве физичког насиља”, каже он.

Невен Цветићанин каже да ова садашња генерација политичара није узрок, него су само последица институционалног хаоса у коме живимо већ 20 година. „Ово нам стиже на наплату све оно када смо политику изместили на улицу – од „јогурт револуције” па надаље. Али, ако се сада не реши овај проблем, може настати потпуни хаос – замислите када би сада свако бранио сам себе – сваки бизнисмен, сваки политичар, свака јавна личност, свака певачица – имали бисмо наоружане групе које би ишле улицама”, истиче Цветићанин, додајући да држава треба да искористи овај повод за кампању не само да се не дели оружје грађанима како би се сами штитили, него да се покупи све то што постоји изван државних токова.

Ј. Церовина – Б. Баковић