Опет „у центру пажње”

Као одједном, опет смо поприлично „у центру пажње”, што у дипломатији, за разлику од Холивуда и овдашње склоности да се „истрчава пред руду”, значи да нас други поново виде и као њихов „проблем”. Мале земље, како је показала и трагедија Хаитија, готово да другачије и не могу да допру до главне међународне политичке сцене, поготову сада кад се такорећи сви грче у глобалној економској кризи и системским јој прилагођавањима.

Ово што се с нама догађа ипак је прилично оригинално. Иако се сада убедљивом већином (чак и страначком) слажемо да нам је улазак у Европску унију спољни приоритет и њене чланице то поздрављају, опстаје низ несагласности на које се прикопчавају и нови спорови.

Последњих дана су се нарочито распламсале полемике шта заиста хоће Србија, с ким би, и шта други хоће од ње? Упоредо с повећавањем сагласности да она треба да постане члан ЕУ, заоштрила се расправа око њеног евентуалног приступања НАТО-у и судбине Косова.

Нису помогла уверавања да пут ка ЕУ „није условљен” ни придруживањем војној алијанси ни одрицањем од територијалног интегритета. „Сви знају” да кад једног дана уђемо у ЕУ „више ништа неће бити онако како смо уобичајили”, јер ћемо морати да се подвргнемо заједничком реду који одудара од наших „надмудривања” и склоности за примену изреке „пакао, то су други”, чак и кад смо ми сами једни наспрам других…

Прича је подужа, и потрајаће, а овај сажети простор се посвећује само неким акцентима из споља нам упућених „предочавања”, из којих произлази да се појачава „заинтересованост” главних актера за „српско питање”.

У најкраћем: док наши надлежници понављају да „нећемо бити чланови ниједног војног савеза”, са Запада пристижу примедбе да се „сувише” стратешки повезујемо с Русијом, а из ње да бисмо „чланством у НАТО-у изгубили Косово”. Као да се из центара оба некадашња блока поручује да би домете њихових сада измењених моћи они међусобно могли да испробају у надметању за одговор на питање „коме ће се Србија приволети царству”.

Прозвани смо, дакле, да себе објаснимо другима, а и нама самима. 

Не упуштајући се, овом приликом, у то откуд оволико спољно надгорњавање, уз које се појавила локална петиција за референдум о евентуалном учлањењу у НАТО (одакле званичног позива Србији нема), скренуо бих пажњу на детаље који нису у јавном „центру пажње”. На оно што би, као најопасније, свакако требало да „ескивирамо”.

Списак непожељности је скромнији од њихових могућих последица. Било би добро, најблаже речено, да избегнемо: 1. да останемо и без ЕУ и без Косова; 2. без подесних веза са НАТО-ом и Америком, као и са Русијом; 3. без добросуседских односа; 4. да постанемо део „проширења” Блиског истока, као реприза његове вишедеценијске нерешивости и повода за свакојаке и велике оружане акције; 5. да западнемо у унутрашња обрачунавања која би другима могла да послуже за њихова, ма и посредна, препуцавања директно преко наших леђа.

У тако деликатном концентрату изазова одавно се није нашла ниједна нација. Свет има, несумњиво, пречих послова од балканских, која се неким главним актерима чине „много лакше решивим” од осталих искушења, међу којима су (поред назначеног): финансијски и климатски ломови, Авганистан, Ирак, збивања у појединим државама насталим из бившег СССР, узлет Кине, енергетска (не)безбедност, нуклеаризација Ирана, ширење оружја за масовно уништавање, тероризам...

Тим пре би, слутим, могла да порасте „инспирација” да се овај простор искористи као „недефинисан” и подесан за разна, спољна прилично „јевтина” а изнутра „папрена”, експериментисања, не само у ривалским него и у партнерским односима. Свима се, уједно, пружа шанса за кооперације које би потисле потенцијале конфронтације (овде и међусобно) и тако ојачале, а и повратиле негде изгубљено поверење у међународно право и његову конструктивну надградњу.

Потребно је врло оригинално решење. Да се уважавањем одбојности постигне приближавање довољно да регион постане стабилан, перспективан и усклађен с нормама и циљевима ЕУ, ка којој тежи.

Иако таква пожељност делује неостварљиво, она има шансу. Али једино ако се (овде, около и подаље) одбаце стално остварљиве непожељности, због којих смо још „у центру пажње”.