Opet „u centru pažnje”

Kao odjednom, opet smo poprilično „u centru pažnje”, što u diplomatiji, za razliku od Holivuda i ovdašnje sklonosti da se „istrčava pred rudu”, znači da nas drugi ponovo vide i kao njihov „problem”. Male zemlje, kako je pokazala i tragedija Haitija, gotovo da drugačije i ne mogu da dopru do glavne međunarodne političke scene, pogotovu sada kad se takoreći svi grče u globalnoj ekonomskoj krizi i sistemskim joj prilagođavanjima.

Ovo što se s nama događa ipak je prilično originalno. Iako se sada ubedljivom većinom (čak i stranačkom) slažemo da nam je ulazak u Evropsku uniju spoljni prioritet i njene članice to pozdravljaju, opstaje niz nesaglasnosti na koje se prikopčavaju i novi sporovi.

Poslednjih dana su se naročito rasplamsale polemike šta zaista hoće Srbija, s kim bi, i šta drugi hoće od nje? Uporedo s povećavanjem saglasnosti da ona treba da postane član EU, zaoštrila se rasprava oko njenog eventualnog pristupanja NATO-u i sudbine Kosova.

Nisu pomogla uveravanja da put ka EU „nije uslovljen” ni pridruživanjem vojnoj alijansi ni odricanjem od teritorijalnog integriteta. „Svi znaju” da kad jednog dana uđemo u EU „više ništa neće biti onako kako smo uobičajili”, jer ćemo morati da se podvrgnemo zajedničkom redu koji odudara od naših „nadmudrivanja” i sklonosti za primenu izreke „pakao, to su drugi”, čak i kad smo mi sami jedni naspram drugih…

Priča je poduža, i potrajaće, a ovaj sažeti prostor se posvećuje samo nekim akcentima iz spolja nam upućenih „predočavanja”, iz kojih proizlazi da se pojačava „zainteresovanost” glavnih aktera za „srpsko pitanje”.

U najkraćem: dok naši nadležnici ponavljaju da „nećemo biti članovi nijednog vojnog saveza”, sa Zapada pristižu primedbe da se „suviše” strateški povezujemo s Rusijom, a iz nje da bismo „članstvom u NATO-u izgubili Kosovo”. Kao da se iz centara oba nekadašnja bloka poručuje da bi domete njihovih sada izmenjenih moći oni međusobno mogli da isprobaju u nadmetanju za odgovor na pitanje „kome će se Srbija privoleti carstvu”.

Prozvani smo, dakle, da sebe objasnimo drugima, a i nama samima. 

Ne upuštajući se, ovom prilikom, u to otkud ovoliko spoljno nadgornjavanje, uz koje se pojavila lokalna peticija za referendum o eventualnom učlanjenju u NATO (odakle zvaničnog poziva Srbiji nema), skrenuo bih pažnju na detalje koji nisu u javnom „centru pažnje”. Na ono što bi, kao najopasnije, svakako trebalo da „eskiviramo”.

Spisak nepoželjnosti je skromniji od njihovih mogućih posledica. Bilo bi dobro, najblaže rečeno, da izbegnemo: 1. da ostanemo i bez EU i bez Kosova; 2. bez podesnih veza sa NATO-om i Amerikom, kao i sa Rusijom; 3. bez dobrosusedskih odnosa; 4. da postanemo deo „proširenja” Bliskog istoka, kao repriza njegove višedecenijske nerešivosti i povoda za svakojake i velike oružane akcije; 5. da zapadnemo u unutrašnja obračunavanja koja bi drugima mogla da posluže za njihova, ma i posredna, prepucavanja direktno preko naših leđa.

U tako delikatnom koncentratu izazova odavno se nije našla nijedna nacija. Svet ima, nesumnjivo, prečih poslova od balkanskih, koja se nekim glavnim akterima čine „mnogo lakše rešivim” od ostalih iskušenja, među kojima su (pored naznačenog): finansijski i klimatski lomovi, Avganistan, Irak, zbivanja u pojedinim državama nastalim iz bivšeg SSSR, uzlet Kine, energetska (ne)bezbednost, nuklearizacija Irana, širenje oružja za masovno uništavanje, terorizam...

Tim pre bi, slutim, mogla da poraste „inspiracija” da se ovaj prostor iskoristi kao „nedefinisan” i podesan za razna, spoljna prilično „jevtina” a iznutra „paprena”, eksperimentisanja, ne samo u rivalskim nego i u partnerskim odnosima. Svima se, ujedno, pruža šansa za kooperacije koje bi potisle potencijale konfrontacije (ovde i međusobno) i tako ojačale, a i povratile negde izgubljeno poverenje u međunarodno pravo i njegovu konstruktivnu nadgradnju.

Potrebno je vrlo originalno rešenje. Da se uvažavanjem odbojnosti postigne približavanje dovoljno da region postane stabilan, perspektivan i usklađen s normama i ciljevima EU, ka kojoj teži.

Iako takva poželjnost deluje neostvarljivo, ona ima šansu. Ali jedino ako se (ovde, okolo i podalje) odbace stalno ostvarljive nepoželjnosti, zbog kojih smo još „u centru pažnje”.