Кад други имају паре...

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 11. фебруара – У овдашњим медијима ових дана некако незапажено је прошла вест да је Кина прошле године уложила девет милијарди долара у акције неких од највећих америчких корпорација и најпознатијих брендова: Морган Стенли, Бенк ов Америка, Сити груп, „Кока Кола”, „Моторола”, „Виза”...

Поменута свота је ситниш у односу на око хиљаду и по милијарди колико Кина има инвестирано у америчке државне обвезнице, али је свакако знак да Пекинг почиње да пажљивије поступа са својим енормним државним резервама од око 2,5 билиона долара. Улагач је у поменутом случају била Кинеска инвестициона корпорација, владин инвестициони фонд који на располагању има 300 милијарди долара.

Уз ову информацију објављен је и коментар да неки амерички политичари из обе партије због овога „постају нервозни”. Та нервоза је иначе све израженије у све острашћенијим политичким расправама око тога како ће Америка успети да обузда свој растући буџетски дефицит који ће у овој фискалној години прећи хиљаду и по милијарди долара, без реалних изгледа да се до краја ове деценије успостави равнотежа између оног што се има и оног што се троши.

Приметно је такође и да је учестало трагање за одговором на све актуелније питање: каква је будућност презадужене Америке? Како ће се чињеница да сада „други имају паре” одразити на њену позицију у свету, позицију лидера, али и хегемона који диктира правила игре и другима поставља услове.

Једно од занимљивих виђења понуђено је ових дана на трибини у Центру за амерички прогрес, где је представљена књиге двојице професора економије – Стивена Коена са Универзитета Калифорније и Бредфорда Делонга са Берклија. Њихова дијагноза дата је већ у самом наслову: „Крај утицаја: шта се догађа кад друге земље имају паре”.

Овај професорски двојац је детаљно разрадио оно што је већ увелико познато: да су САД у последњих десет година постале највећи светски дужник, да нема нације од значаја са проблемом сличних димензија. „Ми смо избацили државу из наше економије, купили пола кинеског националног производа, а сад немамо пара да то платимо”, рекао је на презентацији професор Коен.

„Стигао нам је рачун за погрешан избор који смо направили на почетку овог века, кад смо се определили да нам финансије постану главна индустрија, уместо електронских или биотехнолошких иновација, кад су најбољи и најталентованији умови отишли да раде на Волстриту, уместо у науци, медицини и инжењерингу”, поручио је коаутор, професор Делонг.

Ови професори не откривају ништа ново кад констатују да је „поседовање пара моћно средство утицаја”, и да је америчка доминација у свету, успостављена после Другог светског рата, била подржана њеним богатством. Али сада, кад је највећи дужник, Америка, по њиховој оцени, постаје „нормална земља”. То је за њу шок, пошто „дуго, веома дуго, није била нормална земља”. Али и као таква, она ће још дуго бити незаменљиви светски лидер, „али не више и газда”, вели професор Делонг.

Добар део ове књиге посвећен је анализи „интимног али нежељеног” и у сваком случају „чудног и непријатног” загрљаја Америке са Кином, који је резултат чињеница да је Кина у америчке државне обвезнице, дакле у финансирање америчког дуга, досад уложила више од пола свог бруто националног производа, дакле свега што за годину дана произведе или у услужном сектору размени. Свако домаћинство у Америци данас због тога Кини дугује по 20.000 долара.

Али парадокс је да из тог загрљаја не могу да изађу: један партнер троши више него што производи, па мора да зајми да би одржао свој стандард, док други производи више него што троши, па свог главног купца мора да кредитира да био своју економију држао у погону. То је, према ауторима „Краја утицаја”, ситуација „финансијске равнотеже страха”, и нова варијанта хладноратовске доктрине о „обострано гарантованом уништењу”.

Једна од последица је, констатују Коен и Делонг, распад „неолибералног консензуса”, како код куће, тако и у иностранству, дакле напуштање идеологије о свемоћи „невидљиве руке” слободног тржишта, а пораст подршке концепту „индустријске политике”, већем државном интервенционизму и строжој регулативи економије и финансија, око чега се иначе у Америци већ годину дана, од смене у Белој кући, жестоко ломе копља између демократа и републиканаца. Први би да уваже нове реалности, док други тврдоглаво инсистирају да све треба да остане онако како је досад било.

Аутори иначе предвиђају да ће Американци наставити да живе добро, пошто ће економија релативно брзо поново бити на колосеку солидног раста од око три одсто годишње. Али други ће се развијати брже, па ће амерички удео у глобалној економији постајати све мањи. Мораће, такође, и да почне да стеже каиш, да троши мање а штеди више, јер неће до унедоглед моћи да продаје обвезнице да би покривала мањкове.

Закључак није толико суморан, колико је реалан: „Нико не остаје вечито на врху.”

Милан Мишић