Kad drugi imaju pare...

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 11. februara – U ovdašnjim medijima ovih dana nekako nezapaženo je prošla vest da je Kina prošle godine uložila devet milijardi dolara u akcije nekih od najvećih američkih korporacija i najpoznatijih brendova: Morgan Stenli, Benk ov Amerika, Siti grup, „Koka Kola”, „Motorola”, „Viza”...

Pomenuta svota je sitniš u odnosu na oko hiljadu i po milijardi koliko Kina ima investirano u američke državne obveznice, ali je svakako znak da Peking počinje da pažljivije postupa sa svojim enormnim državnim rezervama od oko 2,5 biliona dolara. Ulagač je u pomenutom slučaju bila Kineska investiciona korporacija, vladin investicioni fond koji na raspolaganju ima 300 milijardi dolara.

Uz ovu informaciju objavljen je i komentar da neki američki političari iz obe partije zbog ovoga „postaju nervozni”. Ta nervoza je inače sve izraženije u sve ostrašćenijim političkim raspravama oko toga kako će Amerika uspeti da obuzda svoj rastući budžetski deficit koji će u ovoj fiskalnoj godini preći hiljadu i po milijardi dolara, bez realnih izgleda da se do kraja ove decenije uspostavi ravnoteža između onog što se ima i onog što se troši.

Primetno je takođe i da je učestalo traganje za odgovorom na sve aktuelnije pitanje: kakva je budućnost prezadužene Amerike? Kako će se činjenica da sada „drugi imaju pare” odraziti na njenu poziciju u svetu, poziciju lidera, ali i hegemona koji diktira pravila igre i drugima postavlja uslove.

Jedno od zanimljivih viđenja ponuđeno je ovih dana na tribini u Centru za američki progres, gde je predstavljena knjige dvojice profesora ekonomije – Stivena Koena sa Univerziteta Kalifornije i Bredforda Delonga sa Berklija. Njihova dijagnoza data je već u samom naslovu: „Kraj uticaja: šta se događa kad druge zemlje imaju pare”.

Ovaj profesorski dvojac je detaljno razradio ono što je već uveliko poznato: da su SAD u poslednjih deset godina postale najveći svetski dužnik, da nema nacije od značaja sa problemom sličnih dimenzija. „Mi smo izbacili državu iz naše ekonomije, kupili pola kineskog nacionalnog proizvoda, a sad nemamo para da to platimo”, rekao je na prezentaciji profesor Koen.

„Stigao nam je račun za pogrešan izbor koji smo napravili na početku ovog veka, kad smo se opredelili da nam finansije postanu glavna industrija, umesto elektronskih ili biotehnoloških inovacija, kad su najbolji i najtalentovaniji umovi otišli da rade na Volstritu, umesto u nauci, medicini i inženjeringu”, poručio je koautor, profesor Delong.

Ovi profesori ne otkrivaju ništa novo kad konstatuju da je „posedovanje para moćno sredstvo uticaja”, i da je američka dominacija u svetu, uspostavljena posle Drugog svetskog rata, bila podržana njenim bogatstvom. Ali sada, kad je najveći dužnik, Amerika, po njihovoj oceni, postaje „normalna zemlja”. To je za nju šok, pošto „dugo, veoma dugo, nije bila normalna zemlja”. Ali i kao takva, ona će još dugo biti nezamenljivi svetski lider, „ali ne više i gazda”, veli profesor Delong.

Dobar deo ove knjige posvećen je analizi „intimnog ali neželjenog” i u svakom slučaju „čudnog i neprijatnog” zagrljaja Amerike sa Kinom, koji je rezultat činjenica da je Kina u američke državne obveznice, dakle u finansiranje američkog duga, dosad uložila više od pola svog bruto nacionalnog proizvoda, dakle svega što za godinu dana proizvede ili u uslužnom sektoru razmeni. Svako domaćinstvo u Americi danas zbog toga Kini duguje po 20.000 dolara.

Ali paradoks je da iz tog zagrljaja ne mogu da izađu: jedan partner troši više nego što proizvodi, pa mora da zajmi da bi održao svoj standard, dok drugi proizvodi više nego što troši, pa svog glavnog kupca mora da kreditira da bio svoju ekonomiju držao u pogonu. To je, prema autorima „Kraja uticaja”, situacija „finansijske ravnoteže straha”, i nova varijanta hladnoratovske doktrine o „obostrano garantovanom uništenju”.

Jedna od posledica je, konstatuju Koen i Delong, raspad „neoliberalnog konsenzusa”, kako kod kuće, tako i u inostranstvu, dakle napuštanje ideologije o svemoći „nevidljive ruke” slobodnog tržišta, a porast podrške konceptu „industrijske politike”, većem državnom intervencionizmu i strožoj regulativi ekonomije i finansija, oko čega se inače u Americi već godinu dana, od smene u Beloj kući, žestoko lome koplja između demokrata i republikanaca. Prvi bi da uvaže nove realnosti, dok drugi tvrdoglavo insistiraju da sve treba da ostane onako kako je dosad bilo.

Autori inače predviđaju da će Amerikanci nastaviti da žive dobro, pošto će ekonomija relativno brzo ponovo biti na koloseku solidnog rasta od oko tri odsto godišnje. Ali drugi će se razvijati brže, pa će američki udeo u globalnoj ekonomiji postajati sve manji. Moraće, takođe, i da počne da steže kaiš, da troši manje a štedi više, jer neće do unedogled moći da prodaje obveznice da bi pokrivala manjkove.

Zaključak nije toliko sumoran, koliko je realan: „Niko ne ostaje večito na vrhu.”

Milan Mišić