Како измерити дубину партијског џепа

Знамо колико би пара наши главни ривали унели у предизборну кампању, зато сада не размишљамо о изборима. Ову реченицу, у незваничном разговору, изговорио је високо позициониран функционер ДС-а два дана пре него што је „Политика” објавила да се зна ко ће писати нови закон о финансирању странака и када би он могао да се нађе пред посланицима парламента. Чак и да у реченици с почетка текста има намерног пребацивања лопте у двориште политичког ривала, она је сведочанство колико су паре значајне у изборима и колико партије о финансијама даноноћно воде бригу. Својевремено је речено да постоји рачуница колико пара треба уложити у изборну кампању да би се добио један одсто гласова, али је аутор рачуна брзо повукао своју изјаву, схвативши да је штетна и за њега и за остале политичаре.

Слободан Хомен, држани секретар Министарства правде, био је јасан у разговору за „Политику”. „До почетка 2010. године за контролу финансирања странака био је задужен Одбор за финансије Скупштине Србије, због чега смо били у апсурдној ситуацији да странке контролишу саме себе… А није постојала но политичка воља да се овим проблемом баве.” Последица тога је да је против странака поднето 268 прекршајних пријава, али да ниједна није доживела судски епилог иако се радило о „ситним” кршењима закона а не о кривичним делима.

Сада је у Србији све више политичара који јавно говоре да је увид у партијске финансије један од кључних услова да се сузбије корупција. Да ли ће нови закон, чија радна верзија треба да буде написана најкасније до јула, измерити дубину џепова партија у Србији?

Немања Ненадић, програмски директор „Транспарентност Србија”, каже да је тешко рећи колико се разликују званично објављени и стварни партијски рачуни. „Верујем да су рачуни у складу и да је приказано све што је заведено. Али, сигуран сам да у изборној кампањи нису приказани сви трошкови.”

Досад партије нису одговарале за несклад између званичних рачуна и стварно утрошеног новца. Ненадић каже да је 2004. године, када је Закон о финансирању странака почео да се примењује, Одбор за финансије покренуо поступке против фантомских странака које нису поднели финансијске извештаје. „Касније су две ревизорке из скупштине обављале контроле – али нису покренути поступци што иде на душу РИК-а.” Он каже да је могуће да је у финансирању странака коришћен и новац зарађен криминалом. „Све је могуће па и то да новац зарађен на тај начин улази у редовне токове.”

И политичарима који новац добијају и предузетницима који га дају у интересу је да то сакрију. „Онима који дају новац у интересу је да то прикрију јер нека друга странка може да добије изборе, али то се не може решити законом. Партије не желе да прикажу сав новац јер народ не гледа добро на то, али и због тога што све нису приказали у књигама”, каже Ненадић.

Наташа Мићић, посланик ЛДП-а, тврди да успех партије зависи од новца. „Постоји неки закон великих бројева. Уз веће ресурсе, лакше долазите до сваког бирача, поготово преко медија.” Бирајући између новца, харизматичног лидера и политичког програма, Мићићева каже да су за политички успех на дужи рок важнији програм и људи. „Код нас је, међутим, сцена у великој мери претполитичка. Овде владајуће странке, преко државних механизама, узурпирају моћ и утицај. То се види у кампањама, када се грађани понижавају кроз милостињу коју деле министри. Ако се у кампањи дели милостиња или упрегну јавна предузећа, онда о победнику најмање одлучују програм и харизма.” Она каже да су извештаји ЛДП-а састављени у складу са законом. „Ми смо за то да се рашчисте односи између политике и капитала.” Она каже да ће ЛДП тражити да се запосле десетине ревизора и „преврну” финансије странака. „Спремни смо да будемо први.”

Зоран Стојиљковић, члан Одбора Агенције за борбу против корупције и један од писаца будућег закона, каже да финансирање партија финансијеру може да донесе директне политичке штете и зато се догађа да један тајкун даје новац свим важнијим партијама, по принципу ко год да победи мени неће бити лоше. „У иностранству је то другачије, један финансијер даје новац једној партији у коју верује и за коју гласа дуже време.” Стојиљковић каже да решењима у новом закону можемо да се приближимо реалности. „За оне који сами финансирају своју кампању не би требало да буде ограничења, а много новца може да се прикупи и ако ограничења има. Обама је у својој кампањи имао милионе од прилога од по 10 долара.” Стојиљковић каже да решења у новом закону треба да буду правична. „Новац из буџета требало би да добију и странке које су освојила два-три одсто гласова како се не би ограничавале мале партије, али оне које не добију један одсто требало би да врате паре. Странке се могу мотивисати да мање троше кроз бесплатне огласе и наступе на ТВ. Оне су свесне да превише троше, процена за медијску капању је седмоцифрена, али се не повлаче јер мисле да друге партије то неће учинити.”