Некад у каналу, данас у музеју

СУБОТИЦА – Пошто је Покрајина дала сугестију да се под заштиту ставе објекти мале привреде и занатства и на тај начин сачувају као споменици историје индустрије, међу првима који би могли да уживају ову заштиту су старе водене пумпе у северној Бачкој и Банату.

Стручњаци Међуопштинског завода за заштиту споменика културе из Суботице открили су их случајно, мада су међу мештанима у селима где се налазе добро познате. Етнолог Валерија Девавари Беседеш каже да је, радећи "снимање" терена за урбанистичке пројекте у северном Банату, била изненађена откуд на тако малом простору толико циглана. Тек у разговору са мештанима открила је да високи димњаци нису означавали циглане, већ места где су некада радиле водене пумпе којима је на десетине хектара ораница у северној Војводини, али и суседној Румунији спасавано од поплаве.

Ове водене пумпе део су јединственог каналског система чија је изградња почела око 1840. године, одлуком угарске власти, а све парне и дизел-машине којима је вода испумпавана стигле су последњих деценија 19. века. Према речима Горана Маркова, машинског инжењера задуженог за одржавање пумпи, и његовог колеге Милована Лазарова из Водопривредног предузећа "Горњи Банат" данас у Војводини постоји 49 старих пумпи, од тога они брину о десетак.

Етнолог Валерија Девавари Беседеш сматра да бар две међу њима, она у Катахату, или Сајанска, која ради на дизел, и у Падеју на парни погон треба да се нађу у програму заштите који подржава Покрајински завод за заштиту.

– У Падеју би се могао направити и мали музеј посвећен овим пумпама, али и борби мештана да регулишу водене токове, каже Девавари Беседеш.

Било је покушаја да се ток Тисе и притока Мароша и Златице регулише још с почетка 19. века, али прави напредак у обуздавању водених токова и регулисању тзв. унутрашњих односно подземних вода постигнут је тек са оснивањем водених задруга као интересних друштава. Копају се канали и подижу машинске станице и за њих набављају у том тренутку најквалитетније машине. Богата документација коју је од пропасти сачувао Милован Лазаров каже да је у Катахат тридесетих година прошлог века пренета машина из Белог двора. Записници које чува казују да су ове пумпе радиле понекад и трећину дана у години, чувајући оранице и села од плављења, а све су добро одржаване јер су постојале посебне породице које су о пумпама бринуле а мајстори су у сеоској хијерархији заузимали веома важно место.

                Инжењер Марков подсећа да је пумпа у Падеју активирана последњи пут 1985. године, а да су до средине седамдесетих свих шест пумпи уз Тису и четири уз Златицу радиле паралелно са електричним пумпама како би се одбранили унутрашњих вода. Међутим, покретање једне овакве старе водене пумпе која ради на пару или дизел захтева посебно знање и ангажовање бар десеторице радника, те није чудо да су брзо пале у заборав. Иако Водно предузеће "Горњи Банат" има задатак између осталог да брине и о овим старим пумпама, то је данас сведено тек на то да повремено, највише једном или два пута годишње, откључају машинске кућице и прегледају огромне парне котлове. Ипак, кажу, када уђу у тај простор сударе се са заборављеним мирисима и преплави их и посебан осећај када виде машине какве се данас не производе и немогуће их је видети другде осим овде. – У Енглеској су старе парне машине својеврсни и бизнис и туризам. Ове наше би биле на доброј цени, процењује Марков.