Nekad u kanalu, danas u muzeju

SUBOTICA – Pošto je Pokrajina dala sugestiju da se pod zaštitu stave objekti male privrede i zanatstva i na taj način sačuvaju kao spomenici istorije industrije, među prvima koji bi mogli da uživaju ovu zaštitu su stare vodene pumpe u severnoj Bačkoj i Banatu.

Stručnjaci Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Subotice otkrili su ih slučajno, mada su među meštanima u selima gde se nalaze dobro poznate. Etnolog Valerija Devavari Besedeš kaže da je, radeći "snimanje" terena za urbanističke projekte u severnom Banatu, bila iznenađena otkud na tako malom prostoru toliko ciglana. Tek u razgovoru sa meštanima otkrila je da visoki dimnjaci nisu označavali ciglane, već mesta gde su nekada radile vodene pumpe kojima je na desetine hektara oranica u severnoj Vojvodini, ali i susednoj Rumuniji spasavano od poplave.

Ove vodene pumpe deo su jedinstvenog kanalskog sistema čija je izgradnja počela oko 1840. godine, odlukom ugarske vlasti, a sve parne i dizel-mašine kojima je voda ispumpavana stigle su poslednjih decenija 19. veka. Prema rečima Gorana Markova, mašinskog inženjera zaduženog za održavanje pumpi, i njegovog kolege Milovana Lazarova iz Vodoprivrednog preduzeća "Gornji Banat" danas u Vojvodini postoji 49 starih pumpi, od toga oni brinu o desetak.

Etnolog Valerija Devavari Besedeš smatra da bar dve među njima, ona u Katahatu, ili Sajanska, koja radi na dizel, i u Padeju na parni pogon treba da se nađu u programu zaštite koji podržava Pokrajinski zavod za zaštitu.

– U Padeju bi se mogao napraviti i mali muzej posvećen ovim pumpama, ali i borbi meštana da regulišu vodene tokove, kaže Devavari Besedeš.

Bilo je pokušaja da se tok Tise i pritoka Maroša i Zlatice reguliše još s početka 19. veka, ali pravi napredak u obuzdavanju vodenih tokova i regulisanju tzv. unutrašnjih odnosno podzemnih voda postignut je tek sa osnivanjem vodenih zadruga kao interesnih društava. Kopaju se kanali i podižu mašinske stanice i za njih nabavljaju u tom trenutku najkvalitetnije mašine. Bogata dokumentacija koju je od propasti sačuvao Milovan Lazarov kaže da je u Katahat tridesetih godina prošlog veka preneta mašina iz Belog dvora. Zapisnici koje čuva kazuju da su ove pumpe radile ponekad i trećinu dana u godini, čuvajući oranice i sela od plavljenja, a sve su dobro održavane jer su postojale posebne porodice koje su o pumpama brinule a majstori su u seoskoj hijerarhiji zauzimali veoma važno mesto.

                Inženjer Markov podseća da je pumpa u Padeju aktivirana poslednji put 1985. godine, a da su do sredine sedamdesetih svih šest pumpi uz Tisu i četiri uz Zlaticu radile paralelno sa električnim pumpama kako bi se odbranili unutrašnjih voda. Međutim, pokretanje jedne ovakve stare vodene pumpe koja radi na paru ili dizel zahteva posebno znanje i angažovanje bar desetorice radnika, te nije čudo da su brzo pale u zaborav. Iako Vodno preduzeće "Gornji Banat" ima zadatak između ostalog da brine i o ovim starim pumpama, to je danas svedeno tek na to da povremeno, najviše jednom ili dva puta godišnje, otključaju mašinske kućice i pregledaju ogromne parne kotlove. Ipak, kažu, kada uđu u taj prostor sudare se sa zaboravljenim mirisima i preplavi ih i poseban osećaj kada vide mašine kakve se danas ne proizvode i nemoguće ih je videti drugde osim ovde. – U Engleskoj su stare parne mašine svojevrsni i biznis i turizam. Ove naše bi bile na dobroj ceni, procenjuje Markov.