Тихо, тихо, Шарлота

Не може да се побегне од сопствене биографије. Психолози и психијатри знају понешто о томе. У њој се налази оно што одређује личност. Случај глумице и певачице Шарлоте Гензбур у складу је са овом тврдњом.

Она је ћерка Сержа Гензбура и Џејн Биркин. Отац јој је био француски шансоњер, скандалмајстор и провокатор без преседана, безочни конзумент алкохола, дувана и жена. Када је умро 1991. године, тадашњи француски председник Франсоа Митеран је његов допринос француској култури упоредио са оним који су имали Пруст и Бодлер.

Мајка је енглеска глумица, икона нове сексуалности – њена дечачка силуета дошла је наместо заносних облина некадашњих лепотица.

Шарлота је, као одана ћерка, себи ставила у задатак да настави уметничку мисију својих родитеља. Као глумица посебног сензибилитета појављује се у филмовима који никог не остављају равнодушним. Најновији је пример њена улога у контроверзном филму Ларса фон Трира „Антихрист” за коју је добила награду на Канском фестивалу.

Као певачица покушава да настави путем којим је ишао њен отац. За сараднике бира музичаре који су његови поштоваоци. На претходном албуму „5.55” то су били Џарвис Кокер и дует „Ер”. На најновијем то је амерички музичар Бек. Он је написао све песме, урадио продукцију и одсвирао оно што је требало.

Наслов албума „IRM” је француска скраћеница за магнетну резонанцу. Наиме, 2007. године Шарлота је доживела тешку повреду главе. Живот јој је висио о концу. Пре операције на мозгу била је испитивана споменутом методом. У насловној песми Бек је семпловао звук, односно шум, који производи апарат којим се тај поступак обавља. На тај начин одређен је афективни тон овог албума и наговештен тематски оквир. На њему се налази утишана, интроспективна, клаустрофобична музика у којој се пева о смрти, усамљености, изолованости и отуђености. 

На албуму „IRM” измењен је процес стварања музике. Може се рећи да настаје као резултат научне процедуре. Трага се за звуковима и одговарајућом формом који би требало да изразе промене које у личности производи сусрет са смрћу. Задихани, шапутави вокал, гитарски крици, нервозне удараљке и енигматични шумови сложени су у песме чија хладна и дистанцирана природа доноси емоцију сличну оној из раних Кроненбергових филмова. Музика звучи као да долази са оне стране огледала.

У напеву„La Collectionneuse” коришћени су стихови Гијома Аполинера из песме „Мост Мирабо”. Чини се да то није само због њиховог култног статуса. Аполинер је, наиме, као и Шарлота, потомак једног гламурозног пара склоног скандалима. Такође је био подвргнут трепанацији односно отварању лобање. Због тога се налази на овом албуму. То, пак, са своје стране говори да су музика и уметност уопште за Шарлоту Гензбур начини за сналажење у мраку који се налази иза њеног лепог лица.

Жикица Симић