Опет битка-прекретница

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Хоће ли операција „Муштарак”, односно „Заједно” потврдити и нову доктрину ратовања НАТО-а у Авганистану? До сада највећи десант британских хеликоптерских снага, укупно око 15.000 америчких, британских, авганистанских, данских, канадских и естонских војника треба да овладају провинцијом Хелманд, да у граду Марџаха инсталирају цивилну власт, а која би требала трајно да елиминише утицај талибана у том делу Авганистана.

Нема сумње да ће снаге ИСАФ-а војно успети да овладају већим делом територије Хелманда. И конфигурација терена омогућава успешан наступ веће количине борбене технике. Талибани у таквим околностима неће прихватити отворену борбу, они ће се повући у унапред припремљена склоништа, или ће ући у градове и помешати се са цивилним становништвом. Ноћне етапе кретања талибана војници ИСАФ-а не могу да контролишу, а стратешка мобилност и логистика талибана, с врло скромним дневним потребама у храни, муницији и води, указују да би такав рат могао да траје и годинама. Односно, он већ и траје годинама.

Авганистан је већ запамтио неколико спектакуларно рекламираних војних операција, од „Анаконде” из марта 2002. године до ове најновије. И свака је операција медијски била промовисана као прекретница у рату, а после сваке талибани су били све јачи. Пре четири године тадашњи генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер означио је Авганистан за највећи изазов у историји НАТО-а, и као најризичнију војну мисију ЕУ у њеној краткој историји.

Западне дипломате у Кабулу изјављују „да су ту да помогну авганистанској влади да подигне земљу”. У реалности авганистанска влада и не постоји без војне подршке НАТО-а, док сталне војне операције уз цивилне жртве и извињења и не дозвољавају да се озбиљно приступи обнови и изградњи земље. Заправо, и ЕУ се налази у рату у Авганистану, мада о томе у Европи баш и не желе много да причају.

С друге стране, покушаји да се заустави савезништво између трговаца дрогом и талибана доживели су фијаско, Авганистан је у зачараном кругу трговине дрогом, оружјем и терористима. Заправо, Авганистан даје око 95 укупне светске производње опијумског мака и то нико не спречава. Зашто?

Да ли је онда и операција „Муштарак” само још једна у низу оних после које је све остало исто? Ова операција започета је у време када се веће битке у Авганистану обично и не воде. Јер, зима блокира сваку већу војну акцију. Но, управо због тога изабрана је провинција Хелманд са релативно равним тереном, односно висораван где су могући покрети лаких оклопних снага. Војници ИСАФ-а убиће сигурно десетине талибана, али ће ракетирање и убиство 12 авганистанских цивила, због чега се командант ИСАФ-а, генерал Стенли Мекристал већ извинио председнику Хамиду Карзаиу, вероватно регрутовати на стотине нових талибана и терориста. Јер, Американци и НАТО немају стратегију како изаћи из овог рата. На дан када једног дана оду војници ИСАФ-а вратиће се талибани и Ал каида. Са војницима ИСАФ-а све је исто, само је процес мало спорији. Јап де Хоп Схефер је пре четири године рекао: „Не мислим да се у Авганистану одлучује баш о опстанку НАТО-а, али је тачно да је у питању његов кредибилитет”.

Где онда уложити средства у изградњу авганистанског друштва да би се придобила завађена племена са локалним командантима, који не признају и никада и нису признавали централну власт у Кабулу, а који живе стилом 18. века? Не сме се дирнути у производњу хероина, јер племена живе од тога, живи и део власти, али живе и талибани. Тако да мисија НАТО-а у Авганистану личи на голо одржавање централне власти у Кабулу и окупацију земље, што све траје већ предуго. Ту је онда и питање ко све у Европи има политичку вољу да остане у авганистанској трци на дуге стазе, можда још годинама?

Није, дакле, реч само о будућности Авганистана, око тога је вероватно и мало кога брига на Западу, реч је о будућности НАТО-а, па и војне компоненте ЕУ. Реч је о престижу и превласти Запада у целини.