Сређивање стања у СПЦ

Све ово што се већ и у медијима назива „случај владике Артемија“ није ново јер траје већ неколико година и можда је ово што се сада збива почетак расплета.

Читав случај има две димензије. Прва је пословање епархије и оптужбе које се износе на рачун владике – како је водио послове, питање власништва над кућама у Београду – чиме се бавила комисија Синода. Друга димензија је чисто политичке природе. Владика рашко-призренски и косовскометохијски, како гласи његова пуна титула, дао је последњих годину и по дана неких десетак изјава и саопштења у којима председника Тадића, уставног поглавара републике, оптужује за издаје и велеиздаје јер није довољно бранио Косово. Тиме је он искомпликовао односе и са Синодом – „црквеном владом“, али и с државом.

Једна чињеница се не би смела губити из вида. Никада Црква није била у опозицији према држави, па се то ни овог пута не може очекивати. Стога је ово сада нека врста координисане акције између државе, која формално-правно не може да се меша у послове Цркве и Синода, који је увидео да то што чини владика Артемије не доноси много добра.

Важно је истаћи да је новоизабрани патријарх Иринеј већ у првом обраћању јавности, и црквеној и лаичкој, рекао да је основи курс српске државне политике и њено окретање према Европи – добар. Чак је начинио и други, екуменски корак и искорак, рекавши да нема ништа против да римски папа посети Србију. Упућујући поруку људима на Косову и Метохији, патријарх Иринеј је нагласио једну мирнију ноту: да морамо делити живот и судбину с другима и другачијима.

То су тачке у којима се владика Артемије, управо по овом реду, и противи. Он не крије да је окретање према ЕУ нешто што Србији не доноси много добра, не радује га ни папина евентуална посета нашој земљи, а што се Косова тиче давао је изјаве у којима критикује државну политику.

Патријарх Иринеј, ако није велики реформатор, а време је можда да имамо великог реформатора, за сада вуче, по мом уверењу, пробне, врло опрезне и важне потезе за сређивање стања у СПЦ. Ово би био почетак и других расплета да би се отворила питања везана и за неке друге архијереје, као на пример врањског владику Пахомија. Ни црквена ни лаичка јавност није задовољна пресудом која му је изречена.

Када је у питању владика зворничко-тузлански Василије (Качавенда) и његово велико богатство, он није једини, требало би и ту сређивати стање да Црква добије своје право место у друштву.

Управо зато сматрам да је „случај владике Артемија” врло важан за даље потезе СПЦ у смеру налажења њеног места у савременом српском друштву. Мислим да ово што се дешава није ни драматично, ни лоше. У многим црквама било је таквих промена, а у нашој Цркви одавно је време да те промене и започну.

Верски аналитичар