Изазови политичког филма

Берлин, 14. фебруара – Берлин је окован снегом, а армија акредитованих филмских професионалаца свакодневно проживљава свој сопствени „игмански марш”, клизајући се више него ходајући, до централних фестивалских дворана на Потссдамер плацу.

Срећом, те је у дворанама топло и у прва четири фестивалска дана чак и прилично занимљиво. Виђен је и нови филм Романа Поланског – „Писац из сенке” (The Ghost Writer), стилизовани трилер, својеврсна ауторова посвета Хичкоку, дело настало према бестселеру Роберта Хариса, са Пирсом Броснаном, Ианом Мек Грегором и Оливијом Вилијамс у главним улогама.

Препуна пројекциона дворана била је сасвим очекивани призор. Реч је о великом филмском аутору, али и човеку који тренутно своје дане проводи у швајцарском кућном притвору чекајући на изручење у САД, где је у току поновни судски процес за „завођење малолетнице” (силовање), почињено још пре четири деценије, те је због ове пикантерије радозналост била додатно појачана.

Гледаоци нису остали разочарани. Напротив. Допала им се интригантна прича о професионалном писцу мемоара (Иан Мек Грегор), који је добио уносан посао да рирајтује аутобиографију бившег британског премијера Ланга (Пирс Бронснан), али се брзо суочио са чињеницом да ништа око њега није на свом месту. Писац „дух” открива да је претходник на његовом послу убијен, да непознати људи покушавају да украду рукопис, да је бивши премијер „на тапету” хашког трибунала због илегалног хапшења исламиста...

Иако се алузије на Тонија Блера, на актуелну истрагу о исправности учешћа Британије у рату у Ираку, на открића тајних затвора за исламисте и слично, током гледања „Писца из сенке”спонтано јављају, Полански се ипак не препушта до краја политичком филму. Остаје доследан себи и својим стилским преокупацијама, сигурно „газећи” по њему добро познатом тлу параноидног и клаустрофобичног трилера, са атмосфером прогањања и изолације.

„Писца из сенке” који ће видети и публика београдског Феста (25. фебруара), у Берлину су представила сва три продуцента, глумци Пирс Броснан, Иан Мек Грегор и Оливија Вилијамс и писац Роберт Харис. О судском процесу против Романа Поланског нису желели да говоре, али су имали само речи хвале о Поланском као редитељу радне перфекције и великог визуелног дара. „Полански је попут мајке која вам стално приговара, иде вам стално на живце, али на крају знате да је у праву”, описао је редитеља и његов перфекционизам глумац Мек Грегор.

(/slika2)И „Затворено острво”, нову филмску сагу америчке легенде Мартина Скорсезеа, видеће Београђани на Фесту (26. фебруара). У 148 минута, поново са својим омиљеним глумцем Леонардом Ди Каприом (ово им је четврти заједнички филм), Скорсезе креће у велику и сложену авантуру кафкијанског криминалистичког филма, насталог према роману бостонског писца Дениса Лехана (према његовој књизи „Мистична река” и Клинт Иствуд је својевремено снимио филм). „Затворено острво” је узбудљива прича о два америчка маршала – Тедију Денијелсу (Ди Каприо) и Чаку Олу (Марк Руфало), који су 1954. позвани на удаљено и пусто острво, недалеко од обале Масачусетса, како би истражили мистериозан нестанак жене-убице из утврђене затворске болнице за лечење душевно оболелих криминалаца.

Обрт настаје када агенти откривају да се над затвореницима на острву врше медицински екперименти, попут оних у немачким концентрационим логорима, а радња филма додатно усложњава флешбековима из ратних искустава и приватне несреће главног јунака и задирањем у проблематику функционисања „Хуверове Америке”.

И овај Скорсезеов филм је попут велике и раскошне опере, само што сви инструменти у оркестру нису подједнако добро наштимовани и што је превише начетих тема за само један филм. У Берлину, уз Скорсезеа, бораве и Ди Каприо, Бен Кингзли и глумица Емили Мортимер.

(/slika3)

Комплексан и политички провокативан је и филм „Моје име је Кан” Карана Џохара, који је настао из продуцентског загрљаја Боливуда и Холивуда. Иза њега као покретачка снага, као продуцент и глумац, стоји Шах Рух Кан – мега звезда индијског комерцијалног филма, уједно и један од најистакнутијих индијских муслимана. Глуми Развана Кана (инсистира да му се име изговара као Хан, дубоко, из грла), Индијца-муслимана који се затиче у САД после 11. септембра и који је принуђен да се носи са новим околностима у свету.

Моје име је Кан и ја нисам терориста – понавља главни јунак, који се попут Фореста Гампа креће по Америци у намери да се лично представи председнику Бушу, упадајући успут у најневероватније ситуације и велике неспоразуме с обзиром и да је човек који болује од Аспергеровог синдрома. И зато је, између осталог, ово филм емоционално високих тонова и горког хумора. Добрим делом је и љубавна романса (Канова партнерка је Каџол, мега звезда Боливуда), али и трагедија. Како се бави и таласом антимуслиманских осећања и акција Американаца, али и искрицама нетрпељивости између индијских муслимана и Индуса (Хинду), те и осудом муслиманског екстремизма, изазива контроверзе и у Америци и у Индији. У Пакистану и у многим индијским градовима, у којима је почео да се приказује паралелно са европском премијером у Берлину, пред биоскопима се одржавају протести.