Замислите себе у нашој кожи

– Позивам вас, уважени представници водећих земаља слободног и демократског света, да за тренутак покушате да сопствену домовину замислите у положају државе од које се тражи да једној агресивној етничкој групи (која, узгред речено, већ има у непосредном суседству своју државу) просто уступи део земље из којег је нација потекла, и који је у историји везан за времена њеног највећег процвата. Заиста, која би демократска држава на тако нешто пристала? Верујем да делимо заједничко уверење да би то у основи био акт принуде и правног насиља, и нема те демократске државе и те изабране власти, у Србији ни у целом свету, која би се са таквим поступком могла помирити. На основу изложеног, уверен сам да можете са дубљим разумевањем да сагледате неодрживост захтева за независност јужне српске покрајине. И молим вас да не заборавите стару истину да рђави историјски обрти имају тенденцију да се понављају, као и да ниједан човек и ниједна држава никада нису острво за себе.

Данас смо суочени са ситуацијом да албанска етничка група, која на Косову и Метохији чини убедљиву већину, ултимативно захтева да добије независност, међународно признање и пун суверенитет над делом територије која припада Србији. Кажем ултимативно, јер је очигледно да се аргументација за независност Косова своди на насиље и непрестану претњу пуком силом. Чињенице немилосрдно сведоче да је од 1999. године наовамо на делу била заправо политика насиља и безобзирног етничког чишћења. Те чињенице казују да је преко 200.000 Срба, или 60 посто од броја који су тамо живели пре 1999, протерано, да је преко хиљаду Срба убијено, а да је српска имовина или уништена или присвојена, да је уништено или оштећено преко 150 српских цркава и манастира, а да преостало српско, али и скоро све друго неалбанско становништво, живи у нељудским условима, без посла, без слободе кретања, а у сталном страху за голи живот. Најзад, у марту 2004. дошло је до дводневне провале неконтролисаног насиља, са убијањем и злостављањем неалбанаца, пљачком и паљевинама, при чему је за то кратко време тешко оштећено 35 хришћанских цркава, међу којима и један јединствени споменик с почетка 12. века.

Србија, с друге стране, доследно испољава спремност да се суочи са реалношћу, да прихвати компромис и постигне споразум, уз заправо два елементарна ограничења: она одлучно одбацује сваки покушај да се наметнутим решењем одузме скоро 15 процената територије Србије, и исто тако одлучно захтева да се обезбеде опстанак и егзистенција достојна човека за српско и друго неалбанско становништво које је на Косову и Метохији остало да живи.

Пре отпочињања следеће фазе разговора о будућем статусу Косова и Метохије, Србија је изнела платформу о суштинској аутономији за покрајину. Наша платформа предвиђа решења по којима би Косово и Метохија, које насељава велика албанска већина, располагало највећом могућом аутономијом, и још гарантованом ауторитетом међународне заједнице кроз међународни споразум и међународно присуство. У излагању оваквог приступа руководили смо се питањем – да ли оно што већински Албанци на Косову и Метохији данас суштински траже може да се реализује и на неки други начин, осим независношћу покрајине и стварањем још једне албанске државе на тлу једне друге државе, Србије. Дошли смо до недвосмисленог одговора да је то могуће и понудили предлог решења за озбиљне разговоре.

Србија је на такво решење безрезервно спремна, не тражећи никакве посебне уступке. Својим ставом према случају Косова, моја земља, господине председниче, заступа у ствари најопштији дугорочни интерес, а борећи се за очување своје територијалне целовитости, бори се за принцип који је залога здравих међудржавних односа, па – без претеривања – и основни предуслов очувања стабилности и мира у региону и целом свету.

Демократска Србија не може да пристане на независност Косова и Метохије и зато што је привржена међународном праву и поштовању потписаних договора, али и из разлога самопоштовања, нераздвојног од поштовања за друге. Косово је за Србију непосредно повезано са традицијом националног достојанства.