Генерала не треба да хапсе грађани

Потез невладине организације Иницијатива младих за људска права, због које је Ниш "ишаран" графитима са ликом Ратка Младића и натписом да се тражи због геноцида, никада није пао на памет постпетооктобарским властима у Србији. Додуше, неколико активиста ове НВО је због "потерница" допало информативног разговора у нишком СУП-у, али разлоге зашто се демократска власт одрекла оваквог вида потраге за тренутно најтраженијим хашким оптужеником свакако не би требало тражити у могућем устезању од ремећења јавног реда и мира.

Данима уочи представљања Акционог плана за хапшење и изручење Ратка Младића у Бриселу, јавност у Србији је обавештавана да план мора да буде "убедљив и конкретан". Стога, питање је да ли би, поред других мера, и потернице са Младићевим ликом, видљиве сваком грађанину Србије, допринеле уверљивости српских званичника који тврде већ доста дуго да постоји политичка воља да се овај проблем реши. Можда би такав потез власти, рецимо, "појачао" ефекат "једнодушне оцене" Владе Србије од 4. маја ове године да је "скривање Ратка Младића недостојно патриотске и официрске традиције и да непосредно угрожава животни интерес народа и државе".

Драган Шормаз, посланик ДСС-а и члан скупштинског Одбора за одбрану и безбедност, истиче да није било потребе за потерницама за Ратком Младићем. "Његова слика је скоро свакодневно на телевизијама, у дневним новинама и недељницима, а има их и на Интернету. Ако његових слика нема, не знам чијих има. Потерница за Младићем постоји, али не излепљена около, није ово Дивљи запад, ово је 21. век", каже он, додајући да су "потернице качили они који су ’вадили сабље’ и незаконито ухапсили 12.000 људи". "Обишао сам цео запад и никад ни на једном дрвету или зиду нисам видео потернице", каже Шормаз.

Можда би то, на пример, био добар сигнал за међународну заједницу да је решеност Београда да пронађе Младића заиста искрена? Или би, рецимо, променило погледе грађана Србије на овај проблем? Шормаз је, међутим, уверен да и овако грађани Србије у великој већини желе да се он преда или да буде ухваћен и да се брани у Хагу.

– Када је реч о представницима међународне заједнице, они знају да смо ми озбиљни и да озбиљно радимо да бисмо решили овај проблем, али на који начин се они изјашњавају о томе – друга је ствар. Они пет година не могу да пронађу рупу у којој се крије Осама бин Ладен, а за нас кажу, пошто нисмо успели за годину дана да нађемо Младића, да нећемо то да урадимо. Ако је Ратко Младић у земљи, биће нађен кад-тад, то је техничко питање – истиче Драган Шормаз, закључујући да нема никакве потребе да сада "од Србије правимо каубојску државу из 19. века".

Душан Јањић, координатор Форума за етничке односе, указује да је за међународну заједницу најважнија акција и извештаји о напретку. "Најбитније у вези са Акционим планом јесте да се у потрагу за Младићем укључе стране обавештајне службе и да се шаљу извештаји о предузетим мерама и резултатима", каже Јањић.

Према његовом мишљењу, потернице по Србији не би превише допринеле уверљивости потраге за Младићем уколико се он не лоцира у Србији. Ако већ није лоциран овде, објашњава Јањић, рећи ће се да се тим потерницама само манипулише, јер тада немају сврху. Осим тога, овдашњи политичари би индиректно тиме признали да је Младић у земљи, а стално су тврдили да није.

– То је у ствари проблем: наши политичари су повлачили толико контрадикторних потеза да су себи везали и руке и ноге – нико им више не верује. Чак и да нађу Младића у некој "шенгенској земљи", нико им неће веровати да га нису сада пребацили тамо – истиче Јањић.

Јавно истакнутих потерница за Младићем није било ни у време владе Зорана Живковића. Ни данас, како каже, нема потребе за тим.

– Сви знају да га потражује Хаг и да је обавеза наших органа да га лоцирају, ухапсе и изруче Хашком трибуналу. Потернице не би донеле ништа ново. Мислим да би такве потернице, у ствари, требало да се окаче у просторијама Владе Србије, БИА и војних служби, да их подсећају шта је њихов посао – каже бивши премијер Србије.

Како истиче, хапшење Младића није посао грађана Србије – поменуте службе треба да покажу да интензивно и перманентно раде на томе, јер их обавезује домаћи закон, међународна обавеза и етичке норме. Живковић додаје да су службе које су раније биле у његовој ингеренцији "трагале за Ратком Младићем најпрофесионалније могуће".

Међутим, управо у време његовог мандата, Србија је била облепљена потерницама за припадницима "земунског клана". Када је после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића уведено ванредне стање, први задатак домаћих служби безбедности било је хапшење осумњичених за овај злочин. Преко медија тада су објављене фотографије и лични подаци најтраженијих бегунаца, на челу са Милорадом Улемеком Легијом, њихове слике налазиле су се на плакатима залепљеним на јавним местима. Душан Спасојевић и Миле Луковић су настрадали приликом полицијске акције, други су похапшени, али Улемек се нашао иза решетака тек када се предао у мају 2004. године. Да ли би слична тактика дала резултат када је у питању најтраженији хашки оптуженик Ратко Младић?

Портпарол Тужилаштва за ратне злочине Србије Бруно Векарић сматра да је од такве акције, која би личила на некакву припрему јавног мњења за хапшење, много важније шта ће службе безбедности предузети на проналажењу и хапшењу Младића.

– Можда би некакав смисао такве или сличне акције могло бити стално истицање важности окончања сарадње са Хашким трибуналом. У хрватском акционом плану, који је резултирао хапшењем Готовине, важна тачка је управо стално наглашавање значаја решавања хашког питања – каже Векарић.

МУП Србије, генерално гледано, ретко тражи помоћ јавности у расветљавању злочина или на проналажењу бегунаца. Када је реч о Ратку Младићу, његове општепознате фотографије су из времена рата у БиХ, који је завршен 1995. године. Тада је имао 53 године, а данас је он 64-годишњак, што је доба када сваки човек видно остари. Поред тога, Младић је сигурно предузео нешто да не личи на себе на познатим снимцима.

Међутим, није само плакат са његовом фотографијом једина метода којом би полиција могла да дође до неке информације о човеку који се скрива у дубокој илегали. Према објављеним подацима, познато је где се скривао до децембра прошле године, због чега је у притвору десет осумњичених. Ако би се објавиле њихове фотографије, адресе скровишта или подаци о изгледу возила која су користили, можда би неко од грађана који живе у близини тих локација или су запазили те аутомобиле, могао дати неку драгоцену информацију. Међутим, и притворени "Младићеви јатаци" имају своја права, тако да би такав потез подстакао нове правне и политичке дебате, са малим изгледима да би се дошло до неке употребљиве информације на лоцирању најтраженијег бегунца.

-----------------------------------------------------------

Хашка и домаћа потерница

По Закону о сарадњи са Хашким трибуналом, полиција је обавезна да по потерници овог међународног суда, или домаћег, хапси оптужене за ратне злочине. За Ратком Младићем расписана је хашка, али и домаћа потерница. По речима Иване Рамић, портпарола Окружног суда у Београду, потерница за ратним командантом Војске Републике Српске расписана је управо по наредби овог суда.