Порука Имама Шамиља

Погибија "крволока из Беслана", како сада чак и симпатизери отпора Чечена Москви називају терористу Басајева, понудила је повод за присећање на имама Шамиља – истоименог историјског претходника Шамиља Басајева на бунтовном Кавказу, али с неспојиво различитим карактерним особинама. У деветнаестом столећу, имам је четврт века предводио рат Кавказаца с Русима. Ратовао је против генерала Јермолова, запамћеног по суровости. Али када је спустио оружје и предао се, учинио је то као витез, и његове ратничке руке биле су чисте. На њима није било трагова крви деце и недужних.

Басајев је радо експлоатисао идентичност свог и имамовог првог имена. Желео је да каже – и он је  изданак исте лозе, развијене из клице једног те истог, првобитног, продуженог и вековима нескршеног отпора.

Али, у религиозно-ратничкој и политичкој појави имама Шамиља и криминалној појави Басајева, осим тог имена – Шамиљ, тешко да би се нашло још ишта слично. Закључно с епизодом последњег тренутка.

Имам некадашњег Имамата Дагестана и Чеченије није завршио као бандит, у шанцу. Напротив – када се после деценија ратовања предао, Кавкасца, чије је име опстало и у енциклопедијама, примио је у Санкт Петербургу цар Александар Други.

Савест ми је чиста

Руски цар је допустио да се велики Шамиљ обрати и јавности руске престонице, а овај је онда овако објаснио разлог своје одлуке: "Моја савест је чиста. Цели Кавказ, Руси и сви европски народи, опростиће ми што се предајем тек пошто је мој народ, у брдима, сведен на исхрану травом."

Схвативши да не постоји политички циљ којим би се могло правдати свесно уништење сопственог народа, да такав циљ не може бити чак ни драгоцена независност – велики ратник Кавказа потврдио се као државник и мудар политичар.

После разговора с Александром, Шамиљ је заветовао синове да више никада не ратују против Русије. Превелика је наспрам малених брђана. Опстаће, а они ће се у том ратовању уништити.

Под јаким утиском разговора са Чеченом, о којем се говорило да је неухватљив, цар Александар је одредио изгнанство у Калугу. Међутим, и симболична казна је пропраћена изразима уважавања и неповредивости достојанства. Шамиљ је пошао у Калугу праћен бројном фамилијом и највернијим следбеницима. А уз остало, Александар му је одредио издашну државну пензију – 35.000 рубаља у злату годишње.

Поштујући имамову религиозност и жељу, руски цар му је 1869. одобрио полазак на поклоничко ходочашће у Меку. Тако је имам Шамиљ и умро, две године после поласка на пут, 1871. у Медини.

Самоуправно наслеђе

Шамиљ је васпитаван у муслиманским верским школама, које је завршио касних двадесетих година деветнаестог столећа ( рођен је 1797). У то време је и почео свој оружани отпор Русима, користећи оквир руско-турских ратова за овладавање Кавказом.

Стремећи што ефикаснијој војничкој организацији брдских племена, дагестански имами прискочили су идеји о уједињавању, те је Шамиљ проглашен трећим имамом Дагестана (1834), а касније имамом Имамата Дагестана и Чеченије. Данас су то две суседне руске републике, и обе су под притиском сецесионистичког покрета, обезглављеног погибијом Басајева.

Имамат је био централистички организован, с влашћу заснованом на шеријатском праву. Али био је (данас би се рекло) мултиетнички, с једнаким правима за поданике свих окупљених племена. Ропство – у време Басајева, Радујева и других честа пракса и, рачунајући с откупом, лак извор прихода – било је забрањено законом. Употреба алкохола и подмићивање кажњавани су јавним батинањем. Прикупљан је порез, али није било криминала и корупције.

Покоривши Кавказ, царска власт је преузела неке од појединости овог Шамиљовог система, ослонивши се на самоуправу локалних племенских старешина. Зла крв Чечена и Руса пробуђена је насиљем Совјета, који су их у једном тренутку силом утоваривали на камионе и расељавали на локацијама у централној Азији.