Идите у шуму и покупите 10 милиона евра

Да ли у српским шумама може да се „покупи” кајмак? Може, али овде није реч о новој технологији ферментације, у истуреном одељењу млекаре у буковој или храстовој шуми. Да бисте у шуми покупили кајмак, потребне су моторна тестера, секира и ђавоља кондиција, а да се прича о кајмаку у шуми из жанра бајки транзиционог циклуса пресели у епоху суровог реализма, недостају две ствари: да будете без посла на ову скупоћу и да свратите у шуму.

Али, извршни директор сектора за шумарство и заштиту животне средине ЈП „Србија шуме” Ранко Шикања констатује: „Кафићи пуни, ал’ нико неће да сече дрва”. Ово јавно предузеће за газдовање шумама издвојиће и ове године око милијарду динара, или 10 милиона евра за радове у 18 газдинстава широм земље, али се локални управници поново суочавају са недостатком радне снаге на терену. „Политика” је већ писала о платама од 1.000 евра, колико би могао месечно да заради амбициозни дрвосеча, уз плаћен смештај и храну.

И поред масовне незапослености, и толиких надница, с тим да су реалније оне просечне, од око 600 евра, фирме које по Закону о јавним набавкама добијају ове послове, принуђене су да ангажују дрвосече из Републике Српске.

Власник једног од таквих предузећа, „Мичелини”, Чедомир Јефтић каже да тестеру у руке узимају само најочајнији. Изгледа да их у Србији нема довољно, јер је Јефтић крајњи песимиста док предвиђа финале српске саге о дрвосечама који беже од шуме.

„Ускоро ће Кинези да нам секу дрвеће!”, каже наш саговорник.

Овом предузетнику није јасно зашто више нема школа за опасно и баснословно скупо занимање у данашњој Србији.

У то да бајка о кајмаку у шуми може да има срећан крај, верује инжењер Драгић Томић, руководилац службе за коришћење шума у шумском газдинству ЈП „Борања”, са зоном одговорности у Ваљеву, Малом Зворнику, Крупњу и Шапцу. Ове године, узгред, „Борања” издваја 100 милиона динара (око милион евра) за поменуте послове. Према Томићевој идеји, локалне филијале Националне службе за запошљавање (НСЗ) требало би да анкетирају све незапослене мушкарце старости од 20 до 50 година. Његова процена је да би се 10 одсто људи јавило за послове у газдинствима. Други корак је да НСЗ, заједно са стручним институцијама, као што је Шумарска школа у Краљеву, организује обуку на радовима с моторном тестером. Обука би на полигонима „Србија шума” могла да траје месец дана, после чега би новопечене дрвосече, са сертификатом у џепу, могле у акцију.

Али, како у Србији, осим мањка радника, постоји и недовољно квалитетних фирми које учествују на тендерима, Томић своју рецептуру разрађује: уз помоћ субвенција НСЗ, по десеторица дрвосеча могла би да оснују задругу или предузеће, купе неколико моторних тестера и секира, па да као правна лица и мали шумски акционари наступају на тендерима и деле још већу зараду. Временом би се, према овом плану шефа газдинства, фирме уходале, људи додатно упослили, а конкуренција међу шумским предузетницима заоштрила.

У Националној служби за запошљавање, међутим, не деле Томићев ентузијазам.  Директор Сектора за посредовање при запошљавању у НСЗ Драган Ђукић је, коментаришући Томићеву идеју, рекао:

– Зашто није звао филијалу НСЗ у Ваљеву? Процедура постоји, јавни позив постоји!

Ђукић се позвао на сајт Националне службе за запошљавање (www.nsz.gov.rs), „где све лепо пише”, подсећајући на „јавни позив послодавцима за доделу субвенције за отварање нових радних места у 2010. години и опису програма и висини средстава”, упућеног 10. фебруара.

На сајту пише: „Субвенција за отварање нових радних места, у једнократном износу одобрава се послодавцима који отварају до 50 нових радних места, ради запошљавања незапослених лица пријављених на евиденцију НСЗ.

Висина субвенције зависи од развијености општине у којој се лица

запошљавају и креће се од 80.000 до 160.000 динара.

Решење је, дакле, невиђено једноставно. Дрвосече ће живети срећно и задовољно до краја живота, само ако науче да сурфују на Интернету.

Александар Апостоловски

------------------------------------------------------

Неће да раде ни за 30.000 динара месечно

Извршни директори „Србија шума” Бранислав Илчић и Ранко Шикања кажу да је, осим главних послова, као што је сеча шума и израда дрвних сортимената, ово јавно предузеће први пут током прошле године упослило 296 незапослених преко јавних радова. То су били уговори на три месеца, у аранжману са НСЗ, на једноставним пословима као што су нега шума, рад у заштићеним подручјима, чишћење дивљих депонија или санација пожаришта.

Они очекују да ће, на основу конкурса који је у току, ове године упослити 600 радника. „Србија шуме”, међутим, све време траже раднике. Погађате, нема их. За дневницу од 1.000 динара, уз осмочасовно радно време и бесплатан превоз, јављали су се само старци. За неке крајеве у Србији, 30.000 динара месечно, колико би могли да зараде, право је богатство.