Музичка партитура једног пријатељства

Два концерта Београдске филхармоније, предвођене Зубином Мехтом, у недељу на Коларцу, музички су догађај првога реда. А онај дан после „осма сила” памтиће и по матинеу у хотелу „Хајат”, где су одржане отворене седнице два управна одбора – Београдске филхармоније и њене Фондације, чији је почасни председник диригент Мехта, али и један отворен, пријатељски разговор са славним уметником. Новинарима је предочен и извештај о приходу оствареном на овим добротворним концертима. Та немала сума иде у касу Фондације Београдске филхармоније.

Председници управних одбора, Срђан Шапер и Игор Јецл, били су кратки и ефикасни, а најзанимљивија тачка дневног реда био је поменути извештај у коме се каже: од продаје карата и Мехтине аутобиографске књиге „Партитура мог живота” остварен је приход од 2.900.000 динара. Чули смо и податак да је продато 420 примерака ове књиге чија је цена хиљаду динара. Па, помножите! Такође треба подсетити и да се маестро великодушно одрекао свог хонорара у вредности од 6.000.000 динара.

Срђан Шапер рекао је да су од Зубина Мехте добили и један мало „компликованији задатак”. Маестро је после и сам о томе говорио – Београдској филхармонији, и не само њој, потребна је врхунска дворана. Испричао је и како је у Лос Анђелесу отворен Дизни хол у коме би сви да се представе и да иду тамо на концерте. Такве ствари, каже, значајно мењају музички живот града. „Ја сам овде више пута био и пратим развој овога оркестра. Још пре неколико година био сам задивљен видевши како ваши гудачи свирају Малера без партитуре. Овај оркестар креће се у једном добром правцу”, додао је. Директор Београдске филхармоније Иван Тасовац узвратио је комплиментом: „Велика је част бити на челу оркестра и повремено имати госта какав је Зубин Мехта. Ми у међувремену увек направимо неколико корака, а надам се да ћемо једном и да потрчимо”.

Маестро је у тренуцима показивао и готово домаћинску бригу за наш најпрестижнији оркестар. Говорио је и о неопходности да има шефа-диригента, да је јако важно да им се повећа буџет, како би били у стању да редовно имају врхунске госте, да се развија донаторство, које ствара једну посебну позитивну атмосферу, не само када је о музици реч, итд. итд. Овим је објаснио и зашто се, на крају концерта, са подијума Коларца обратио председнику Србије Борису Тадићу у публици, управо да и тако мало скрене пажње на оно што су „јади” овог оркестра, а што ће чути и други у публици који такође могу помоћи.

Једно питање упућено Мехти, које се тицало његове књиге, то јест неких њему посебно важних редова у њој, покренуло је давна сећања маестра на овај град, али и неке друге, у оној земљи које више нема. Рекао је да се никад не заборавља дуго путовање у Београд, из Ливерпула, возом, давне 1958. године. Возни ред био је мало поремећен и када је стигао овамо нико га није ни дочекао. „Једина ваша ’реч’ коју сам знао била је – Југоконцерт”. Ујутру је први дошао на ту адресу и после је све било како треба, касније су дошли и други већи градови у земљи... Тако се рађала блиска веза са овим регионом.

И ту се завршио овај сусрет са Зубином Мехтом. Он је морао на пут. У Милано, у Скалу... није тешко погодити. Још смо чули: „Надам се да ћу се ускоро вратити”. Како и приличи од старог музичког пријатеља.