Иза царског паравана

За јапански царски пар минула година имала је двоструки значај – цар Акихито прославио је двадесет година проведених на трону и 50 година складног брака са царицом Мићико. Тим поводом у царском музеју организоване су пригодне манифестације.

Од 13. фебруара до 22. марта постављена је изложба „Пријатељске везе са светом – поклони из иностранства”, која посетиоцима представља 55 дарова које је јапански царски пар добио приликом посета другим земљама и од уважених гостију који су долазили у Јапан, наводи се на званичном сајту Агенције царске породице.

Живот царских и краљевских породица увек је привлачио пажњу и подсећао на онај у бајкама. За разлику од европских крунисаних глава, јапанска царска породица, кажу, живи много скромније, а одликују је једноставност, поштовање природе и жеља да се са њом буде у складу. Овоме може да се дода и то да су и земљиште и комплекс царских грађевина у власништву државе, пише „Јапан тајмс”.

Туристичке посете у самој палати нису могуће, али могу да се обиђу околина и неке од башта палате. Сваке године 2. јануара и 23. децембра краљевска породица излази пред грађане и поздравља их са балкона.

За Јапанце је све што се односи на царску породицу светиња, а царску палату многи сматрају срцем и једним од симбола Токија. Налик на природни резерват окружен токијском бетонском џунглом, она се налази у центру главног града, на рушевинама некадашњег Едо (стари назив за Токио) замка, у коме су се смењивале генерације шогуна Токугава током Едо периода (1603-1867). Данашња палата или Кокјо, дом цара и царице, завршена је 1888.

(/slika2)Површина саме палате, других грађевина и земљишта износе 1,15 милиона квадратних метара, што је 25 пута више од оне коју заузима Токио Доум, стадион са 55.000 седишта. Целокупно имање подељено је на три блока, наводи се у „Зусетсу Косхитсу но Субете” („Све о царској породици”) Групе Гакен.

Централни блок обухвата главну палату где цар Акихито и царица Мићико обављају званичне послове и где се одржавају церемоније. Поред ње, ту је и Агенција царске породице.

Резиденција царског пара налази се у суседном блоку, Фукиаге Гјоен, у коме је и Палата Фукиаге Омија где су боравили цар Хирохито (познат постхумно као Шова) и царица Коџун. У овом блоку су и Шинто светилишта (једина у власништву царске породице) у која цар долази ради приватних верских обреда.

Источни вртови чине трећи блок, у коме су и Царска концертна дворана и Музеј царских збирки.

Резиденција царског пара окружена је густом шумом која је станиште 3.638 животињских врста и 1.366 различитих биљака. Од укупног броја великих стабала у престоници, сматра се да се 20 процената налази на територији палате.

У књизи коју је написао Јасуши Кунох, богатство природе приписује се цару Хирохиту, који је волео да истражује свет биљака и мора. Покојни цар је, како се наводи, имао је обичај да каже да ниједна биљка на свету не сме да се назове именом „коров”.

Цар Хирохито волео је да игра голф па му је пре рата био направљен терен за голф са девет рупа. Престао је да игра када је дошло до ескалације непријатељстава и дозволио да се игралиште за голф врати у првобитно стање. Данас, наводи се у књизи, на том месту стоји густа шума.

Припадници царске гарде уче да пишу танке (врста поезије), калиграфију, аранжирање цвећа и церемонију чаја.

Сврха учења ових уметничких вештина јесте у томе да се негује осећај и смисао за естетику и да се схвати и разуме шта царска породица осећа када пише песме. Стога су припадници гарде и чувари културе и традиције своје земље.

Како каже Корпорација Токио метро, која води рачуна о функционисању линија подземне железнице у главном граду Јапана, ниједна не пролази испод палате, мада има неколико које саобраћају по ободу комплекса.

Званичници токијске градске владе тврде да не могу да пронађу никакве историјске записе који би указивали на то да су палата и земљиште на коме се налази, као и земља испод, били икада законски забрањени за трасе подземне железнице. Пруге и станице су смештене тамо где су локалне владе сматрале да за њима постоји највећа потреба, наводе званичници, при чему један напомиње да станица не постоји на територији на којој се налази палата јер у њеној околини нема стамбеног насеља, а ни фирми.

Агенција за промет некретнинама, која се налази у близини, тврди да је земљиште на коме се налази палата вероватно најскупље у Токију, а самим тим и у читавом Јапану.

Док се цене некретнина у Гинзи и Шинђукуу, пословним областима Токија, крећу око 30 до 40 милиона јена (327.000 до 436.000 долара) по једном тсубу (1 тсубо = 3,3 м2), агенти процењују да би, када је реч о палати, цена достигла око 50 милиона јена (545.000 долара).

Наравно, нико не мисли да би земљиште на коме се налази палата икада могло да буде понуђено на продају.