Слепа врба

Сусрети култура у књижевности често имају неочекиван исход. Разлике не воде само у  заваде и ратове, него и у  узбудљиву синтезу неспојивих ствари – као што доказује педесетседмогодишњи Харуки Мураками, о коме се већ говори као о следећем јапанском нобеловцу.

Муракамијево национално наслеђе срећно је усаглашено са његовом американофилијом. Овај љубитељ Фицџералда, Карвера и Чендлера и  ревносни преводилац савремене америчке прозе створио је јунаке ипак нешто оданије западним укусима и навикама него јапанском етосу.  Иако очаран масовном културом Европе и Америке, Мураками не покушава да насилно интернационализује своје дело, нити да буде литерарна метафора за спој сушија и хамбургера. Но нешто за европски укус егзотично ипак је сачувано у његовој прози.

Ових дана се у Америци појавила Муракамијева збирка прича која сабира четврт века списатељског рада. Њен наслов "Слепа врба, уснула жена" наговештава да обично и магично могу неопазице да замене места и преваре нашу перцепцију. И пошто сазнамо да је јунакиња насловне приче измислила своје дрво и легенду о њему, остаћемо делимично убеђени да слепа врба доиста постоји.

Мураками себе назива реалистом, али наглашава да је његов реализам измештен из колосека свакодневног и очекиваног. Мада су његове приче приповедане мирно и сабрано, мада су ликови који их казују понешто ексцентрични али никако и непоуздани, оне се увек завршавају самозаборавом, ишчезнућем или страхом који немају рационалан узрок ни логичан разлог. Елементи мрачног, језовитог или необјашњивог само су последица и пратилац егзистенцијалног конфликта јунака.

Четврт века писања створило је низ сталних места у Муракамијевој прози, а најважнији знак распознавања су протагонисти који носе белег меланхолије, гриже савести и нерешених дилема. Чудесно и загонетно некад је њихова награда. Прича "Слављеница" додирује онострано и необјашњиво играјући се мотивом испуњења жеље; но иако смо сасвим сигурни да се јунакињи остварила рођенданска жеља, остаће тајна шта је пожелела да добије. Мистериозни нестанак јунакиње у финалу приче "Мачке које једу људе" мање је значајан, чак и мање потресан од привидно обичне љубавне приче која му претходи. Неизвесност краја много је слабија од неизвесности почетка, кад двоје људи напуштају своје бракове, послове и домовину како би нови живот отпочели на малом грчком острву; њихова мирноћа и сабраност подсећају на Хемингвејеве и Фокнерове јунаке чија се потрага за љубављу и слободом фатално окончава. 

Мураками поседује Кафкину способност да готово репортерски предочи прилично бизарну фабулу, да упечатљиво симулира језик снова и да епифанију представи као део свакодневице, али и умеће да кратку причу сведе на ефектност бајке или параболе, да опише јунаке који су елементарни и монолитни као јунаци митова и легенди. Чак и кад о празнини и недостајању прича крајње редукованим приповедним средствима, Мураками је прецизан, јасан и отворен.