Slepa vrba

Susreti kultura u književnosti često imaju neočekivan ishod. Razlike ne vode samo u  zavade i ratove, nego i u  uzbudljivu sintezu nespojivih stvari – kao što dokazuje pedesetsedmogodišnji Haruki Murakami, o kome se već govori kao o sledećem japanskom nobelovcu.

Murakamijevo nacionalno nasleđe srećno je usaglašeno sa njegovom amerikanofilijom. Ovaj ljubitelj Ficdžeralda, Karvera i Čendlera i  revnosni prevodilac savremene američke proze stvorio je junake ipak nešto odanije zapadnim ukusima i navikama nego japanskom etosu.  Iako očaran masovnom kulturom Evrope i Amerike, Murakami ne pokušava da nasilno internacionalizuje svoje delo, niti da bude literarna metafora za spoj sušija i hamburgera. No nešto za evropski ukus egzotično ipak je sačuvano u njegovoj prozi.

Ovih dana se u Americi pojavila Murakamijeva zbirka priča koja sabira četvrt veka spisateljskog rada. Njen naslov "Slepa vrba, usnula žena" nagoveštava da obično i magično mogu neopazice da zamene mesta i prevare našu percepciju. I pošto saznamo da je junakinja naslovne priče izmislila svoje drvo i legendu o njemu, ostaćemo delimično ubeđeni da slepa vrba doista postoji.

Murakami sebe naziva realistom, ali naglašava da je njegov realizam izmešten iz koloseka svakodnevnog i očekivanog. Mada su njegove priče pripovedane mirno i sabrano, mada su likovi koji ih kazuju ponešto ekscentrični ali nikako i nepouzdani, one se uvek završavaju samozaboravom, iščeznućem ili strahom koji nemaju racionalan uzrok ni logičan razlog. Elementi mračnog, jezovitog ili neobjašnjivog samo su posledica i pratilac egzistencijalnog konflikta junaka.

Četvrt veka pisanja stvorilo je niz stalnih mesta u Murakamijevoj prozi, a najvažniji znak raspoznavanja su protagonisti koji nose beleg melanholije, griže savesti i nerešenih dilema. Čudesno i zagonetno nekad je njihova nagrada. Priča "Slavljenica" dodiruje onostrano i neobjašnjivo igrajući se motivom ispunjenja želje; no iako smo sasvim sigurni da se junakinji ostvarila rođendanska želja, ostaće tajna šta je poželela da dobije. Misteriozni nestanak junakinje u finalu priče "Mačke koje jedu ljude" manje je značajan, čak i manje potresan od prividno obične ljubavne priče koja mu prethodi. Neizvesnost kraja mnogo je slabija od neizvesnosti početka, kad dvoje ljudi napuštaju svoje brakove, poslove i domovinu kako bi novi život otpočeli na malom grčkom ostrvu; njihova mirnoća i sabranost podsećaju na Hemingvejeve i Foknerove junake čija se potraga za ljubavlju i slobodom fatalno okončava. 

Murakami poseduje Kafkinu sposobnost da gotovo reporterski predoči prilično bizarnu fabulu, da upečatljivo simulira jezik snova i da epifaniju predstavi kao deo svakodnevice, ali i umeće da kratku priču svede na efektnost bajke ili parabole, da opiše junake koji su elementarni i monolitni kao junaci mitova i legendi. Čak i kad o praznini i nedostajanju priča krajnje redukovanim pripovednim sredstvima, Murakami je precizan, jasan i otvoren.