Гласања и прегласавања

Војислав Становчић, дописни члан САНУ, није добио подршку свог Одељења за друштвене науке да пређе у статус редовних чланова. Иако су га предложила четворице академика: Љубомир Тадић, Михаило Ђурић, Никола Милошевић и Димитрије Стефановић, избору се успротивио академик Михаило Марковић. Марковић је један од потписника извештаја о реферату четворице академика, уз академике Ивана Максимовића и Александра Фире, у којем су изнети разлози због којих Одељење не треба да подржи избор Становчића за редовног члана САНУ.

– Наши аргументи су били да је Становчић изабран за дописног члана на основу лажне библиографије у којој су наведени "радови у штампи" који се никад нису појавили. Осамнаест година касније овај кандидат још увек нема дело које задовољава законске услове избора за редовног члана САНУ. Такође, овај кандидат наставља да обмањује своје колеге тврдњама да Хејвудова "Политика" није уџбеник на Факултету политичких наука, иако јесте, и да он за њу није написао рецензију, иако јесте. Чињеница да је он јавно хвалио ову скандалозну књигу обара закључак четворице академика који су га предложили за редовног члана, у којем се износе тврдње о кандидатовој "објективности", "слободоумности", његовом "залагању за критичност и одмереност, за моралну аутономију процењивања" – каже Марковић.

По речима Марковића, резултат гласања који је избројао и прочитао академик Стефановић био је два за и шест против подршке Одељења Становчића. Међутим, у САНУ се прича да су три академика који су потписала реферат гласала за, а пет против.

О спорној књизи Ендруа Хејвуда "Политика" ("Клио", 2004), која је ушла и у извештај о реферату, Марковић је говорио и на Годишњој скупштини САНУ, 1. јуна 2006, и наш лист је о томе писао.

Марковић нам је указао на неке, како оцењује, "злонамерне и неистините ставове" из Хејвудове "Политике": "Уместо да успостави светски поредак који је заснован на поштовању правде и људских права, међународна заједница је у бившој Југославији стајала по страни и, док није избила криза на Косову, дозвољавала Србији да води рат за проширење територија и спроводи политику геноцида која је личила на ону из Другог светско рата". Затим: "Његова (реч је о НАТО-у) безбедоносно-одбрамбена улога је, по свему судећи, промењена и нагласак је стављен на хуманитарну интервенцију и очување мира. Али, као што то показује интервенција на Косову 1999, која је предузета ради окончања српске окупације, ова нова улога ипак захтева способност вођења рата" и још "Други светски рат у највећој мери био је резултат програма империјалног ширења, инспирисаног национализмом, који су спроводили Јапан, Италија и Немачка. Последњи најразорнији пример овог облика национализма у Европи било је настојање босанских Срба да створе ′велику Србију′ ".

– Дакле, ако је српска омладина до сада била уверена да се наш народ у току историје углавном бранио од спољних завојевача и водио ратове за слободу, сад треба да прихвати да се "етничким чишћењем" и "геноцидом" борио за проширење своје државе и стварање "Велике Србије". Дакле, Косово није било српско у току целог средњег века, Албанци нису доведени на Косово после великих српских сеоба крајем 17. и почетком 18. века, већ су га Срби "држали под окупацијом" све до "хуманитарне интервенције" НАТО-а. Шта је то друго него духовна манипулација и покушај уништења нашег националног идентитета?

Ствар је, по речима овог академика, додатно погоршана јер се у Становчићевом поговору Хејвудове књиге "налазе неумерене похвале, без иједне критичке речи. Поговор обилује високим оценама".

На наше питање упућено академику Марковићу зашто није раније реаговао на спорне ставове Хејвудове "Политике", с обзиром да је књига објављена пре две године, одговорио нам је: