Идеолошко неслагање

Позвали смо и Војислава Становчића да прокоментарише догађања у Одељењу за друштвене науке око његовог избора за редовног члана САНУ:

– Резултат ме није уопште изненадио. Пре три године скуп редовних чланова је једногласно одлучио да се за мене напише реферат с предлогом за избор за редовног члана. Било је присутно шест чланова, а одсутни су били академици Михаило Марковић и Иван Максимовић. За писце реферата су одређени академици Љубомир Тадић, Михаило Ђурић и Александар Фира. После тог састанка академик Фира ми је рекао да то сада подразумева да гласам за кандидата за дописног члана. У питању је био професор Факултета политичких наука који је био изабран за наставника за општенародну одбрану, а онда прешао да предаје политичку теорију. Рекао сам да ја, због свог угледа и интегритета, нећу гласати за њега макар никад не постао редован члан Академије. На наредном скупу кад су гласали о реферату о мени, тројица чланова Одељења су била против. Знао сам да ће се то поновити и овај пут.

– Уосталом ја нисам једини случај. Одељење друштвених наука је малобројно и три члана имају вето на одлуке које се доносе двотрећинском већином. Године 2000 Одељење није дало подршку академику Михаилу Ђурићу, који је већ раније имао 10 томова објављених "Изабраних списа", као  и изузетан међународни научни углед, а издржао је и затворску казну због анализе уставних промена 1970-их. Скупштина Академије га је изабрала.  Године 2003. подршку Одељења није добио Тибор Варади, познати научник из области међународног права и заступник наше земље пред Међународним судом правде, али је и њега изабрала Скупштина академије.

Становчић је објаснио и да 1988, када је постао дописни члан САНУ, у реферату није било речи ни о каквим "радовима у штампи", већ је Одељењу доставио својих 220 објављених радова. Што се тиче Хејвудове "Политике" и критика Марковића, Становчић нам је објаснио да је текст "Политика као предмет проучавања", иначе поговор у "Клиовом" издању ове књиге, написао у вези са међународном Летњом школом демократије 1998, када је за своја предавања користио енглеско издање дотичне књиге из 1997.

– Осећам се одговорним за пропуст што нисам детаљно прегледао друго издање из 2002, односно српски превод, као и што сам неосновано претпоставио да су ставови аутора из првог издања остали непромењени и у другом. Све моје похвале књизи засноване су на првом издању из 1997. године, и оне стоје. Свакако би боље било да је превод Хејвудовог дела на наш језик изашао са критичким напоменама и оградама према врло спорним местима. Међутим, нисам написао никакву рецензију за српско издање Хејвудове "Политике". Мој поговор је био препорука за књигу, а рецензије више нису ни потребне, јер је то раније био облик контроле и цензуре – рекао нам је Становчић.

Становчић сматра да су студенти довољно зрели и да умеју да процене чему се из неке књиге може поклонити поверење, а шта је подложно критици. По његовим речима Хејвудова "Политика" није уџбеник на Факултету политичких наука већ део шире литературе, и има своје врлине и мане. Становчић оцењује да су добри делови Хејвудове књиге о Ноаму Чомском, кога мало људи на Западу хвали, као и о Лењину, Прудону и о педесетак других. Такође, прегледно и јасно објашњава стручне термине, али зато што настоји да буде свеобухватна, штура је и недовољно дубока.

По мишљењу Становчића "напади" Марковића трају годинама и нису суштински везани за Хејвудову књигу, већ за идеолошко неслагање између њих двојице и то што је два пута (1992. и 1999.), као члан Академије, потписао захтев да Слободан Милошевић поднесе оставку.