Ideološko neslaganje

Pozvali smo i Vojislava Stanovčića da prokomentariše događanja u Odeljenju za društvene nauke oko njegovog izbora za redovnog člana SANU:

– Rezultat me nije uopšte iznenadio. Pre tri godine skup redovnih članova je jednoglasno odlučio da se za mene napiše referat s predlogom za izbor za redovnog člana. Bilo je prisutno šest članova, a odsutni su bili akademici Mihailo Marković i Ivan Maksimović. Za pisce referata su određeni akademici Ljubomir Tadić, Mihailo Đurić i Aleksandar Fira. Posle tog sastanka akademik Fira mi je rekao da to sada podrazumeva da glasam za kandidata za dopisnog člana. U pitanju je bio profesor Fakulteta političkih nauka koji je bio izabran za nastavnika za opštenarodnu odbranu, a onda prešao da predaje političku teoriju. Rekao sam da ja, zbog svog ugleda i integriteta, neću glasati za njega makar nikad ne postao redovan član Akademije. Na narednom skupu kad su glasali o referatu o meni, trojica članova Odeljenja su bila protiv. Znao sam da će se to ponoviti i ovaj put.

– Uostalom ja nisam jedini slučaj. Odeljenje društvenih nauka je malobrojno i tri člana imaju veto na odluke koje se donose dvotrećinskom većinom. Godine 2000 Odeljenje nije dalo podršku akademiku Mihailu Đuriću, koji je već ranije imao 10 tomova objavljenih "Izabranih spisa", kao  i izuzetan međunarodni naučni ugled, a izdržao je i zatvorsku kaznu zbog analize ustavnih promena 1970-ih. Skupština Akademije ga je izabrala.  Godine 2003. podršku Odeljenja nije dobio Tibor Varadi, poznati naučnik iz oblasti međunarodnog prava i zastupnik naše zemlje pred Međunarodnim sudom pravde, ali je i njega izabrala Skupština akademije.

Stanovčić je objasnio i da 1988, kada je postao dopisni član SANU, u referatu nije bilo reči ni o kakvim "radovima u štampi", već je Odeljenju dostavio svojih 220 objavljenih radova. Što se tiče Hejvudove "Politike" i kritika Markovića, Stanovčić nam je objasnio da je tekst "Politika kao predmet proučavanja", inače pogovor u "Kliovom" izdanju ove knjige, napisao u vezi sa međunarodnom Letnjom školom demokratije 1998, kada je za svoja predavanja koristio englesko izdanje dotične knjige iz 1997.

– Osećam se odgovornim za propust što nisam detaljno pregledao drugo izdanje iz 2002, odnosno srpski prevod, kao i što sam neosnovano pretpostavio da su stavovi autora iz prvog izdanja ostali nepromenjeni i u drugom. Sve moje pohvale knjizi zasnovane su na prvom izdanju iz 1997. godine, i one stoje. Svakako bi bolje bilo da je prevod Hejvudovog dela na naš jezik izašao sa kritičkim napomenama i ogradama prema vrlo spornim mestima. Međutim, nisam napisao nikakvu recenziju za srpsko izdanje Hejvudove "Politike". Moj pogovor je bio preporuka za knjigu, a recenzije više nisu ni potrebne, jer je to ranije bio oblik kontrole i cenzure – rekao nam je Stanovčić.

Stanovčić smatra da su studenti dovoljno zreli i da umeju da procene čemu se iz neke knjige može pokloniti poverenje, a šta je podložno kritici. Po njegovim rečima Hejvudova "Politika" nije udžbenik na Fakultetu političkih nauka već deo šire literature, i ima svoje vrline i mane. Stanovčić ocenjuje da su dobri delovi Hejvudove knjige o Noamu Čomskom, koga malo ljudi na Zapadu hvali, kao i o Lenjinu, Prudonu i o pedesetak drugih. Takođe, pregledno i jasno objašnjava stručne termine, ali zato što nastoji da bude sveobuhvatna, štura je i nedovoljno duboka.

Po mišljenju Stanovčića "napadi" Markovića traju godinama i nisu suštinski vezani za Hejvudovu knjigu, već za ideološko neslaganje između njih dvojice i to što je dva puta (1992. i 1999.), kao član Akademije, potpisao zahtev da Slobodan Milošević podnese ostavku.