КОМПРОМИС ПОД ПЕПЕЛОМ

Слушали смо говор српскога премијера у Њујорку. Добро је што је наш глас стигао тамо, и што је Коштуница смиреније и снажније но иначе, поновио необориве аргументе против кидања српске територије.

Он је покушао да нашу апсурдну стварност пројектује у државама које имају снаге да то не допусте. Позвао их је да замисле незамисливо: како им нека агресивна етничка група, која већ има своју матичну државу, одузима важно парче територије, и ствара паралелни етнички полис.

Тако смо поново на почетку. Сви трагају за компромисом, али се он и не наслућује. У једном тренутку је изгледало да се криза полако гаси, и да ће се окончати под пресудом неприкосновене арбитраже. Разни емисари и носиоци полузваничног а важног мишљења, већ месецима најављују независно Косово. Наводно је то неизбежна резултанта свега што се догађало. "Ништа не може бити као пре 24. марта 1999."

То је, наравно, јако нервирало извршну власт у Србији. Изван апела, политичких декларација и лабаве подршке, њима ништа друго није преостало. Судбина Косова одавно више не зависи од нас. Ова власт у својим рукама има само посмртне остатке оне политике која је покрајину и предала у руке ђаволу. Коштуница никада није оптуживао своје претходнике за жар по коме месецима хода бос. Ради оно што мисли да мора. Коначно ће се помирити и са оним што не жели. Више од тога не може.

Само, треба још сазнати шта је то. У политичком смислу, нема добре операционализације формуле "Више од аутономије – мање од независности." Где је у том паралогизму граница аутономије, а где почиње независност? Ко би, и којим документом одредио ту врсту политичког инстанта, и како би контролисао такву, сасвим оригиналну творевину?

Србија свакако не, осим ако се не рачуна на некакву симболичну форму, која би задовољила само емоције, оно деликатно осећање "да ипак нисмо пристали на оно на шта смо морали да пристанемо."

Таква врста опсене, и чак далеке утехе, не може нас одвојити од стварности, са којом смо врло често у спору. Тај неспоразум настаје у помало неуротичној спознаји "да велики свет није праведан."

Па наравно да није! Српски политички рацио морао би да у неправди појми однос снага. Дакле, шта ће се догодити ако не будемо задовољни расплетом? Шта се може десити у некој компромисној опцији, ако ниједна страна не буде срећна у томе? То је свакако најава нове етапе кризе, која је на Балкану скоро увек злослутна.

У таквој верзији расплета, албанска страна ће посегнути за "сврсисходним насиљем". У њиховом свежем памћењу и практичном политичком искуству, насилничка ескалација увек им је доносила јасну политичку предност. Они знају да новом кампањом терора над мањином ништа неће изгубити, јер тако никада нису губили.

Српска позиција је стратегијски ослабљена ′99. Ратничка меморија је сасвим другачија него код Албанаца. Већ седам година налазимо се у контролисаној дефанзиви, и чак и ако будемо задовољни некаквим стерилним компромисом, немамо одбрану за Србе у покрајини пред албанском шовинистичком помамом.

Велике силе су још 9. јуна 1999. од Балкана направиле зону контролисане кризе. Пазе да се не прошири, али и не угаси оно што су створиле. Ипак, и у таквој варијанти "херметичког ризика", не може се контролисати све. У пролеће 2001. у западној Македонији вођен је прави етнички рат. Свој екстремно агресивни политички модел – који се показао државотворним, Албанци су "извезли" у Македонију, и буквално етнички очистили њен западни део.

Исте године Србија је гасила опасан огањ у Прешеву и Бујановцу. Сматра се да је пожар на нашем југу под пепелом, али тамо увек понешто тиња.

Како би српска власт могла да изађе на крај са новом кризом на Косову, ако то остане њен неотуђиви део? Та хипотеза је скоро равна утопији, мада о њој треба мислити као могућности којој смо недорасли. Сви полицијски, војни и економски ресурси били би немилице трошени за гашење неугасиве ватре. Морали бисмо да се вратимо седам година у прошлост, тврдећи како вреди "да сви погинемо за Косово" и да ћемо то свакако учинити.

То је истрошена, патетична кованица, која у овој ситуацији има само далеки епски значај. Србија више нема ни прилику да гине за Косово. Тамо су нам ипак потребни живи Срби.