Нова држава, нови језик

Власт у независној Црној Гори сматра да новој држави следује и ново, сопствено име језика: службени језик, уместо досадашњег српског, треба назвати – црногорским, према називу државе у којој се користи. Уосталом, кажу њени представници, све државе бивше СФРЈ имају службени језик назван по имену своје државе или већинског народа у њој, па зашто то не би било и у случају самосталне Црне Горе, у којој назив службеног језика треба да буде, заправо, ствар пуке "политичке одлуке".

Будући да предстоји доношење новог устава Црне Горе, после избора заказаних за 10. септембар, јасно је, не буде ли се променила "политичка пирамида", да ће тада, у пуном светлу, бити отворено и питање назива службеног језика. А, намера актуелне власти о преименовању званичног језика, како сада ствари стоје, биће само још један повод за нове политичке поделе, јер опозиционе странке мисле да треба да буде задржано постојеће решење из садашњег устава. Један од најважнијих опозиционих аргумената јесте чињеница да се више од 63 одсто грађана Црне Горе изјаснило, на попису 2003. године, да говори српским језиком (21 проценат рекло је да говори црногорски).

Предраг Секулић, портпарол Демократске партије социјалиста, тврди нам да ДПС још нема свој коначан став у вези са новим уставним решењем и да је то "нешто чиме ће се бавити уставописци".

Око дефиниције службеног језика у новом црногорском уставу Миодраг Вуковић, високи функционер те партије, ипак, нема дилеме. У изјави за наш лист каже да треба записати "црногорски језик" и – после тога ставити тачку. А, друга је ствар то да је Црна Гора грађанска држава, која апсолутно гарантује свима да изражавају своју различитост – да Срби говоре српским, Црногорци црногорским...

Према ставовима представнике црногорске опозиције, ово питање знатно је сложеније, с обзиром на то да верују да нема ниједног историјског, традиционалног нити лингвистичког разлога за овакав потез.

За др Драгана Копривицу, професора тамошњег Универзитета и књижевника, који је иначе посланик најјаче опозиционе партије Социјалистичке народне партије у црногорском парламенту, ако евентуално дође до покушаја – а нада се да ће све остати само на покушају преименовања – то ће бити само још један доказ више "вештачке монтаже идентитета народа са ових простора", тим пре што се далеко више од 50 процената грађана изјаснило да говори српским језиком.

–Српски језик је, у ствари, атрибут државности и Црне Горе. То је нешто што је зацртано у духовном бићу и народа у Србији и народа у Црној Гори – објашњава нам он, уверен да би све друго што би се урадило по том питању било "класично насиље и режимска монтажа".

Слично су нам рекли и Ранко Кадић, из Демократске српске странке, и Андрија Мандић, из Српске народне странке. Кадић наводи да ипак треба сачекати јесење изборе, уверен да прича о преименовању језика, у сваком случају, "неће лако проћи". Мандић оцењује да се у Црној Гори "отвара процес асимилације Срба и да ће власт, кроз отварање језика и питање положаја цркве, кроз дискриминацију према српском народу, желети, у наредном периоду да тај народ преведе у оно у штo она жели – да постану људи који ће се национално исказивати као Црногорци, који говоре црногорским језиком и припадају непостојећој црногорској цркви".

На основу споразума из Новог Сада српскохрватски је био службени језик у четири бивше југословенске републике, а од тог једног, истог језика данас, према тумачењу представника црногорске власти, постоје четири језика. Назив службеног језика је, по Вуковићу, политичка ствар, предмет договора и конвенције. Односно, "политичким путем се долази до назива језика" и "језик се, у принципу, поклапа са називом државе". Па, тако: –Ако је Босна – бошњачки, ако је Македонија – македонски – прецизира Вуковић.

Али, подсећамо га, ако је Америка, онда је енглески, а ако је, рецимо, Аустрија, онда је немачки?

– Па, кажем у принципу – подвлачи он, тврдећи нам да у Аустрији постоји покрет интелектуалаца чији је наум да се немачки језик назове аустријским, а што се тиче Америке, америчка нација је, у ствари, наднација, каже он.

Такво објашњење ни за једног од наших саговорника из опозиције није прихватљиво. Копривица, рецимо, такав став овако коментарише:  – Они, очигледно, хоће да буду паметнији од оних који би им могли одржати предавање на ову тему.

Кадић нас је подсећа на чињеницу да је црногорска власт "прво смислила причу о матерњем језику", а, "матерњим језиком говори шест милијарди људи" на планети. Заиста, сетимо се, увођење матерњег језика у у образовни систем, на основу чега у сведочанство може да се упише црногорски, српски, албански и босански језик, изазвало је жестоке отпоре у Црној Гори. Страсти су, тим поводом, биле врло ускомешане, пре две године, нарочито на Филозофском факултету у Никшићу.

Ако заиста дође до уставног предлога о преименовању службеног језика, хоће ли то бити повод за још дубљи раскол на црногорској сцени од онога који данас постоји?

Док нас Вуковић убеђује да се страсти у Црној Гори сада полако смирују и гарантује нам да ће се на следећем попису исказати сасвим другачија слика о онима који говоре српским језиком, његови опоненти, а наши саговорници, одговорили су нам на ово питање готово истоветно: да је "Црна Гора толико подељена да је тешко направити јачу поделу"(Мандић), да се, после референдума , поделе "нису смириле" (Кадић) и да "данас живимо у још неповољнијој клими него што је била до референдума" (Копривица).