Телефонска седница

Чим је ушла у стан да нам донесе питу с вишњама, баба је отворила породичну седницу. Сипала чашу водице, накашљала се. Гуцнула. Укључила лаптоп. Активирала „Скајп”. „Озвучила” се микрофоном, натакарила слушалице, уперила објектив камере ка себи. Зумирала лице. Насмешила се, изустила пробно „јен-два”. Позвала мене и жену, потом спојила унуке и умрежила нас у конференцијску везу. Види нас као на длану, а и ми њу на екранчићима својих Ге-3 мобилних телефона.

– Најдражи моји, одлуке које у овом трену доносимо су од историјског значаја за све нас... – почела је отежући, као да је на састанку владе. У хору смо заграктали са свих страна: – Ало, не мерачи, баба! Нема се толико времена!

Подвикнуо сам: – За пет минута ми почиње Главни одбор Помоћног ресорног кружока, не могу гости из Љубљане да чекају!

Супруга је обзнанила да је на састанку Колегијума у својој културној установи: – Пожурите! Имам пет и по минута док траје уводна реч! Срећа да је овде код мене све мултимедијално, па могу истовремено да пропратим и вас и излагача.

Син одбруси да ће му проћи велики одмор ако „бакута буде и даље давила”, те неће стићи да поједе хамбургер, свој једини данашњи оброк. Ћера рече да је на сликарској радионици и да не смарамо превише, да јој се боје не би сасушиле.

Суочена са сложеношћу ситуације у којој се на терену налазе учесници сесије, баба је изложила Прву тачку Дневног реда телефонске седнице око које смо се у начелу сложили: да се идуће суботе у 18 часова, после три месеца, окупимо у родитељском дому на свечаној вечери, с поклонима дакако. Рођендан јој је – и то у-ху... ко зна који, изгорела документа чак у онооом рату – а празник свакако треба обележити. Пашће воћна торта...

Пошто смо се акламацијом, изузимајући две-три непримерене упадице, договорили и о најважнијим текућим темама које су по хитном поступку преточене у Оперативне задатке – да баба плати рачуне за струју, воду, грејање и брзи Интернет (паре су у другој фиоци ормарића у предсобљу), затим прошета Гашу у паркићу код Каленић пијаце, а не код Саобраћајне школе (пуберташи нам из чистог беса малтретирају куче кад год га виде), те да залије цвеће, нахрани рибице, хрчке, мачка и папигу, усиса стан и купи хлеб и јогурт – моја жена је обзнанила да ће доћи кући касно због перформанса знаменитог уметника из дијаспоре, а ја рекао да стижем рано, око три ујутру, јер морам у Скадарлију, службено, са Словенцима. Син је казао да после осмог часа у гимназији пичи на концерт талентованог друга у Старом двору те да га не чекамо. А ћера додала да ће из атељеа право на изложбу своје професорке сликања па на журку.

У свеопштем надвикивању, баба је као Додатну тачку у Дневни ред телефонске седнице прогурала проверу Одлуке о куповини хлеба. Једногласно смо потврдили да нам нова векна ипак не треба јер већ имамо неколико бајатих у шпајзу. Маниром искусног председавајућег потом је закључила уобичајени састанак средом на највишем породичном нивоу. Извештила се. Покупила занат од српских директора и професора који у последње време виртуелно воде фирме и држе предавања студентима.

Одјавила се. Откачила микрофон и камеру. Угасила „Скајп”. Затворила лаптоп. Узела поводац и извела Гашу у шетњу.

У пошти у Улици Максима Горког платила је рачуне, а Гаша је чекао, и чекао, и чекао испред, повремено лајући на пролазнике. После сат и по изашла је и повела га у паркић, како је и договорено на телефонској седници – код пијаце, а не код школе.

Све кевћући од среће, Гаша је пронашао свој лични платан на истом месту где га је прошли пут оставио, што је за њега, као и за остале београдске кучиће, ових дана животни успех. Њушнуо је, уверио се да је стабло здраво, чврсто и суво, није било ни школараца да га малтретирају, па му је најзад – лакнуло.

Дарко Калезић