Опомена из Мензел Бургибе

Од нашег специјалног извештача
Тунис, фебруара – Забрађена у дугу плаву мараму, Вардија Хамди (69), удовица дугогодишњег чувара српског војничког гробља у Мензел Бургиби, на северу Туниса, има једну тескобну жељу.

„Овдашње хришћанско гробље је запуштено. Детелина брзо израсте, у шикари око оронулих француских и италијанских споменика има змија. Да имам једну косачицу за траву, мени и мом сину Мулдију, који је посао чувара  српског гробља наследио од оца Ахмеда, било би лакше да раскрчимо коров. Овако, бусене корова чупамо рукама, трудимо се да не заклоне крстове у облику српских војничких сабљи из тог давног рата. То нам је једини посао од кога скромно живимо”, испричала је Вардија обореног погледа групи новинара из Србије који су на позив Министарства туризма Туниса недавно боравили у пријатељској држави на северу Африке.

Преко 22.000 туриста из Србије лане је посетило Тунис, државу коју на Црном континенту због изузетно чврстих односа са бриселском фамилијом сматрају „афричким прозором у Европу”. Обилазак српског војничког гробља у Мензел Бургиби и Бизерти био је упечатљива станица на путовању скројеном да темељно представи „Културу у Тунису”, у политички најстабилнијој држави Магреба са којом Београд негује одличне политичке везе и скромну економску сарадњу.

Званични итинерер био је прецизан. Мадија – престоница фатимидских калифа, најимпресивнији римски колосеум на Црном континенту у Ел Џему, најстарија и најлепша џамија у северној Африци у Керуану, четвртом светом граду ислама, увелико окићеном пред прославу рођендана пророка Мухамеда у петак 26. фебруара. Потом највећи музеј мозаика на свету „Бардо” у престоници Тунису, па монденски Сиди Бу Саид у ком су живели Френк Лојд Рајт и Андре Жид, затим археолошки мозаик шест цивилизација у Дуги, па Сус, Порт ел Кантауи... укупно 1.200 километара путовања по северном и централном делу десетомилионске државе.

Први искорак из унапред зацртаног плана догодио се неочекивано у Картагини, престоници освајача Ханибала, једној од најзначајнијих метропола античког света. Уместо на пунско-римским ископинама које надвисују Картагински залив, путујући времеплов прво се зауставио у авенији Френклина Рузвелта у Картагини, на гробљу америчких војника који су током Другог светског рата погинули у ослободилачким биткама у северној Африци. Велелепни мозаик у прочељу беспрекорно негованог меморијалног комплекса детаљно приказује дејства савезничких трупа од Габеса, пустињске раскрснице на југоистоку Туниса, до легендарне Казабланке на мароканској обали Атлантика.

„Никада нећете бити заборављени”, поручује споменик између Зида сећања и војничких као под конац постројених гробова.

„Најлепша места резервисана су за војничка гробља”, лаконски је објаснио водич Ахмед Уардани одлазак до француског војничког гробља из Првог и Другог светског рата уочи одласка у Бизерту, стратешку луку са великим плановима за будућност.

„Тунис се постојано отвара свету. Најближа туниска префектура Европи гради нову индустријску зону и намерава да постане водећа лука за јахте на Медитерану. Истовремено, колико верујемо у бизнис, толико ценимо и културну баштину...”, истиче Мед Фети Исију, регионални комесар за туризам Бизерте. Плима нововековних туриста ипак не хрли на „српски Зејтинлик” око Бизерте: сложена историја опет је одиграла своју улогу. Стратешка лука од времена Феничана, Римљана, Вандала и Византинаца, Бизерта је невољним одласком Француза из града 1963. године засенчила страницу историје о којој сведочи хришћанско гробље, рестаурирано 2007. године.

Уз крајњи десни ободни зид, зарђалом гвозденом оградом издвојено је Српско војничко гробље с почетка 20. века: 12 оронулих споменика, скромна капела, прашњави венци, костурница прекривена танким слојем маховине, чемпрес и борови... потресни су испит сећања и заборава.

„Кад отпадне слово са имена на спомен-костурници, немам чиме него малтером да залепим ново, латинично”, вајка се Хаикел Услети (30), чувар српског војничког гробља у Бизерти.

Зуб времена и оскудица пролазе ту готово незапажено. Ретки су посетиоци Српског војничког гробља у Бизерти, „мање их је од 1.000 годишње”, веле нам упућени званичници у Тунису. Још су ређи они који стигну до војничких крстова-сабљи у Мензел Бургиби, потврђује Вардија Хамди, чуварка српског војничког гробља у некадашњој стратешкој француској поморској бази надомак Бизерте.

Екскурзија за Бизерту припада неизвесној будућности?

Тања Вујић