Опело за букву

Оштри ланац, покренут мотором снаге 5,6 коња, почиње да се врти око челичног мача, испуштајући звук који је преплашио гавране, па су одлетели са шумског „шведског стола”, где се таложи кланички отпад који су набацали ловци на вукове. Прекаљени шумски ратник Милан смирује тај нагли трзај, као да у рукама држи апарат за бријање, а не тестеру тешку осам килограма, коју је секунду или две раније активирао повлачећи канап снажно ка себи.

Кратко опело за букву, високу 20 метара, траје неколико секунди. Милан тестером сецка ивер, како би одредио смер пада. Још неколико секунди и стабло је пресечено као млади сир са пет одсто масти.   

„Дрво падааа…”, вичу хорски Миланови асистенти. Њихово адреналинско урлање, језиви јецај тестере и потмули удар стабла на снегом прекривену падину, ствара шумску полифонију, мису за букву композитора Милана, после које влада уклета тишина. Милан је хируршки прецизно обрадио стабло за петнаестак минута, претварајући га у трупце, наслагане у савршеном поретку.

Онда су ме дрвосече окружиле. Покушао сам да будем један од њих бар један дан, али сам испао из игре за минут. Специјални одред секача ме је посматрао с презиром, као када се ротвајлерима на изложби паса умеша шкотски теријер. Гледали су како испуштам душу након усиљеног кучајског марша по снегу, високом око 40 центиметара. Био је то први знак да ћу остати без дневнице. Други је уследио када ми је Милан пружио тестеру и упозорио ме да она има гас и кочницу, а ја га упитао да ли у серијској опреми тестера има АБС.

„Дошло је неколико таквих у планину. Побегли су после пола сата до првог села, када су видели шта значи крваво зарађивати за хлеб”, каже Милан Савковић, вођа специјалаца са тестерама из Врњачке Бање.     

У Србији влада фама о високим зарадама дрвосеча које досежу до 1.000 евра, што за оне без посла звучи као транзициона бајка. Пошао сам у Деспотовац, у управу Шумског газдинства „Јужни Кучај”, како бих сазнао да ли стварно има ’леба од тестере. Ове године је за послове сече и израде дрвних сортимената, привлачење облог и изношење огревног дрвета газдинство ЈП „Србијашуме” издвојило 71 милион динара, за које су на јавном тендеру конкурисале услужне фирме. Једна од таквих је већ послала Миланову екипу на терен.

Са директором газдинства Владом Стоичковим и његовим замеником Синишом Милетићем возим се у „пајеру” до села Стрмостен, последњег трага цивилизације ка обронцима Кучајских планина. Возећи се шумским путем, који су прошле недеље затрпали сметови високи два метра, улазимо у део Србије где је буква још пре једног века истисла све друге врсте.  

Поток Кочаница лети пресушује, а сада изгледа као надолазећа, модрозелена река. После пола сата труцкања, прелазимо у „ладу ниву”, јер је „мицубиши” исувише фенси да би прегазио Кочаницу, за разлику од руског сиротињског теренца који се претвара у амфибијско возило.

У висинама су чекала петорица секача. Сматрају их можда најбољим српским тимом дрвосеча. Раде већ три године заједно и селе се из шуме у шуму, радећи по уговору за приватнике. Могли су одавно да оснују своју фирму и обогате се на тендерима, али их смара да региструју предузеће, ангажују рачуновођу и ваде тендерску документацију.   

Дрвосече које истрајавају на очувању самоуправног идентитета, устали су јутрос у 5.30 из војничких кревета, у бедној соби некадашње управне зграде давно иструлелог ШИК „Црвена звезда”. Споља, та грађевина без струје и воде можда може да се назове дугачком, напуштеном кућом, али када крочите у њу и пођете уским, црним ходником, последњи пут окреченим шездесетих година прошлог века, осећате се клаустрофобично.

Људи који су продали душу шуми, огрејали су се уз бубњару, а затим спаковали храну коју им доставља власник фирме који их је ангажовао. Међу буквама су око седам сати.

Милан не мора да им издаје наредбе. Сећи ће стабла и паковати нарамке трупаца до мрака. Дванаест сати рада по учинку. За овако искусне момке, то је између 800 и 1.000 евра месечно, без слободног радног дана. Раде и спавају у истој одећи. Када сам их питао за туширање, ваљали су се од смеха. Купају се евентуално лети, ако је у близини поток који не пресушује. Сада пију ледену воду из Клочанице. Према интерној систематизацији радног места дрвосеча, ручају на пањевима. Вукови их ујутру буде, увече успављују.

Живота Вукмировић, четрдесетогодишњи дрвосеча из Александровца, савршено је у праву када своје пријатеље назива прекаљеним борцима. Сваки одлазак у планину је њихов лични рат са шумом, која ће, знају они то, кад-тад узети свој данак у крви. Прошле године, Милан се оклизнуо у шуми око Врњачке Бање, тестера му је испала из руке, одбила се о земљу и направила му велику раздеротину по стомаку.

Миланов кум Радош је пре десетак година погинуо када је стабло, коме је минут раније одузео живот, пало преко њега.

Александар Апостоловски

-------------------------------------------------------------

Коњовоци зараде 900 евра

Требало је да и овог дана дрва са обронака на пут спусте коњи самараши, али нису пуштани из штала, како животиње не би окрвавиле ноге газећи по дубоком снегу. Искусне дрвосече знају да три коња изнесу просторни метар дрвета. Радник који ради с коњима прими месечно 800 до 900 евра на руке, плус храна и цигарете. Један радник брине о три коња, али, као и у случају дрвосеча, Србија се суочава са дефицитом коњоводаца.