Несуђени дукат од Тесле

Један од најцењенијих кошаркашких тренера у Европи Душан Ивковић (63) је био најмлађе дете у својој породици и једино које није добило дукат од Николе Тесле. По старом српском обичају, Тесла је из Америке слао по дукат за свако рођено дете у фамилији, а умро је на Божић 1943, 10 месеци и 22 дана пре но што је на свет дошао Ивковић, данашњи тренер московског Динама.

– Моја бака по мајци Олга Мандић и Теслина мајка Ђука Мандић јесу сестре – каже Ивковић. – Моје две сестре и брат, рођени пре рата, добили су за рођење по дукат од Тесле. Ти дукати, као и многе друге драгоцености, међу њима и Теслина писма, однео је ратни вихор. Да би нас прехранила мајка је морала да прода дукате. Раније су се вредне ствари чувале у сандуку који је по обичају стајао на тавану. Знајући то, као средњошколац сам се често пентрао у поткровље у нади да ћу наћи нешто из тог доба, али узалуд...

Голубови лек за стрес

Недавно, да би обележио 150 година од Теслиног рођења, Ивковић је својим синовима Петру (30) и Павлу (11) купио златнике израђене у част тог јубилеја. Иако је поносан на то што је даљи рођак једног од највећих светских генија (као и на то што обојица потичу из свештеничких породица) ипак ретко прича о томе, да не би испало да се хвали...

– Имајући у виду шта је Тесла урадио за човечанство, некако ми тешко пада да га својатам. Мој млађи син Павле је веома поносан на нашу родбинску везу с њим и често гледа наш родослов, док се старији Петар не бави много тиме.

Сведочанство више о родбинској вези с Теслом јесте и – љубав према голубовима. Као што свој професионални живот не може да замисли без кошарке, тако приватно не би могао да се "снађе" без својих омиљених птица које га враћају у равнотежу после свих пословних стресова.

– Тај голубарски "ген" су ми пренели ујак и брат Пива. Колико је Тесла био опчињен голубовима говори и то што је у хотелским собама, где је обично живео, увек имао пар голубова. Кад неко ко је толико инсистирао на хигијени, као што је он, прихвати два бића која се паре и митаре, онда је јасно колико су му значила.

Ивковић каже да "људи мало знају о голубарству", а да они ретки сматрају да је "то више од хобија":

– Играч кога сам некада тренирао Вучуровић ми је недавно на Копаонику рекао о голубарству да је то више од страсти и ја га разумем. Голубарство тражи посвећеност. Моје схватање голубарства је да је то најлепши пут за стицање пријатеља. Највише сам везан за моје голубаре из детињства... На једној од мојих првих слика, кад сам имао свега две године, у руци држим голуба. Сећам се и да смо као клинци, на Крсту и Булбулдеру, често ударали у бандере док смо заметали главе да бисмо се дивили голубовима. Данас су голубови мој бег од стреса који ми доноси тренерски посао. Кад сам с њима заборавим на све.

Ивковићу се ова кошаркашка сезона завршила раније од свих претходних, па је добио више времена за "пријатеље" у дворишту своје куће у насељу Медаковић. У голубарству је достигао малтене подједнаку славу као и у кошарци, што је и разумљиво после освојених седам од осам трофеја на домаћој "сцени" прошлог лета. И претходне две-три недеље имао је успеха о чему сведочи нова збирка трофеја поред слике његовог покојног брата Слободана Пиве Ивковића уз кога је страсно заволео и кошарку и голубове, пре свега – београдског високолетача.

На крилима кондора

– У голубарском надметању врхунац задовољства је кад голубови, понекад после 15 сати летења, почну да се спуштају. Сан сваког голубара је двоцифрен резултат што сам овог лета остварио два пута. На Првенству Србије имао сам 10 часова и 35 минута, а прошлог четвртка, на Клупском првенству Првог београдског удружења одгајивача голуба, постигао сам просек од 11 часова и 53 минута. Мој најбољи голуб је летео чак 14 часова и 12 минута.

Неко ваби голубове звиждањем, неко сиктањем, а Ивковић то чини музиком... Прво су му пали напамет српски трубачи, али се на крају ипак определио за јужноамеричку тему "На крилима кондора", одсвирану индијском флаутом...

– На последњем такмичењу, пред пуно људи у мом дворишту, два моја голуба су летела од јутра до мрака. Ових дана у голубарским круговима се много прича о томе како су слетела. Пустио сам им њихову омиљену музику, уз коју их храним, и они су почели да клизе... Да постоје оцене за стил, као у клизању или ритмичкој гимнастици, добили би максимум. Можда сам субјективан али морам да кажем да оно што су они овог пута урадили није забележено у историји голубарства.

Ивковић каже да су голубови " професионалци у оној мери у којој је то и њихов тренер". А њега многи сматрају једним од највећих професионалаца међу тренерима (и кошаркашким и голубарским). У свету игре под обручима то је потврдио многим трофејима, добрим односима од Америке до Русије, што су му признале и колеге са свих меридијана изабравши га за председника Светског удружења кошаркашких тренера. У свету голубарства он је, пре свега, "ловац на пријатеље", попут Добривоја Тасића, Мише Лукића и многих других.

--------------------------------------------------------------------------

Синови нису голубари

– Мој покојни брат Пива, шест година старији од мене, био је страствени голубар, што сам уз њега постао и ја. Мада је наш отац био против голубова. Што нам је он то више бранио – ми смо то више волели. Пошто и ја нисам желео да моји синови буду голубари, јер је то велико одрицање, пустио сам их да сами приђу голубовима, онако како желе. Сада ми је драго што воле голубове а нису голубари – рекао је Душан Ивковић.

Од Арапа до Чапара

На питање како се голубовима дају имена, Ивковић је рекао да су углавном полазна основа боја и турски језик:

– Црн голуб је Арап, плав – Мавјан, бели – Беаз, црвени – Дарчин, бакарне боје – Бакарлија, црни с белом главом – Чапар...

Без страха од птичјег грипа

Ивковић је, сељакајући се са својим голубовима, често изазивао страх на многим аеродромима. Док су од његових кавеза неки панично бежали због страха од птичјег грипа, увек је ту било по неко знатижељно дете које би пришло да помази птице, без предрасуда...

Голубови су били уз њега и док је годинама радио у Грчкој. Када се пре четири лета преселио у Москву, због рада у ЦСКА, они су ипак морали да остану у Београду, јер им руска клима не би пријала.

Селектор рекордер