Где ће да удари следећи

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. марта – Америка мора да се припреми – и њој следи оно што се управо догодило у Чилеу и, недавно, на Хаитима, упозорио је јуче, у свом тросатном говору пред следбеницима у Чикагу, Луис Фаракан, лидер Нације ислама, покрета црних муслимана који комбинује учење Корана, Библије и контроверзне „сајентологије”. По њему, предстоји „промена светова” и њу би морали спремно да дочекају и сви други.

Ово „пророчанство” није, наравно, једино упозорење које је јуче изговорио Фаракан, нити је овде добило велики публицитет или изазвало узбуну, али јесте делић атмосфере која подстиче подсвесне страхове због немоћи пред ћудима природних сила. Још пре удара у Чилеу, који ће по људским жртвама на срећу бити мањи, а по разарањима и штети можда сличан оном на Хаитима, медији су се овде бавили прогнозама где ће да удари „следећи велики” и какву пустош може да донесе.

Најдетаљнија је била анализа „Вашингтон поста” објављена 23. фебруара, дакле пре чилеанског потреса, која је указала на једну нелагодну чињеницу: изнад нестабилних тектонских плоча налазе се неки од највећих градова света.

Сеизмички нестабилно тло и мегаметрополе – ово друго по аршинима цивилизације ипак нешто ново на планети – јесу „смртоносна комбинација”. Прогноза која је изнета пре само недељу дана – да ће се катастрофа Порт-о-Пренса негде поновити, „вероватно брзо”, у Чилеу се обистинила невероватно брзо.

Пре само 200 година, на свету је постојао само један град са преко милион становника – Пекинг. Данас најмање милион житеља има 381 урбани центар. Прошле године свет је прошао поред цивилизацијског међаша: први пут је више становника на планети било у градовима него у сеоским подручјима.

Према студији сеизмолога Роџера Билхама, коју је цитирао „Пост”, у градовима који су суочени са „значајним сеизмолошким ризиком” данас живи 403 милиона људи.

На том списку су Токио, Истанбул, Техеран, Сијудад Мексико, Њу Делхи, Катманду, Лос Анђелес и Сан Франциско. Такође, на нестабилном тлу су и Дака, Џакарта, Катманду, Карачи, Манила, Каиро, Осака, Лима и Богота...

По Дејвиду Валду, сеизмологу из Америчког геолошког завода, рачуница је следећа: мегаземљотреси се на једном месту дешавају у просеку сваких 250 година. Ако именујемо 25 градова који су ризични као Порт-о-Пренс, то значи да катастрофе можемо да очекујемо сваких десет година.

Мега-градови су, међутим, са ретким изузецима (Токио, на пример) расли тако као да се земљотрес никада неће догодити. У Чилеу су грађевински стандарди били много напреднији од оних на Хаитима, па ипак, мостови и вишеспратнице су се срушили као куле од карата. А у већини метропола света у развоју, о земљотресима нису водили рачуна ни пројектанти нити корумпирани грађевински инспектори.

Наука, међутим, не може да предвиди где ће се догодити следећи потрес. Тектонске плоче су стално у покрету, али брзином „којом расту нокти на прстима”. Напетости се кумулирају понекад и стотинама година, да би онда дошло до „пуцања”, када се површина силовито потресе као на Хаитију или у Чилеу.

Земљотресне „темпиране бомбе” данас су најочигледније у региону Кариба, а „на најгорем могућем терену” је и престоница Мексика.

Што се тиче главне државе америчког континента, ни она не може да буде спокојна. Поред западне обале – тектонска расеклина у Калифорнији је једна од највише проучаваних – сеизмички осетљива је и источна. Велики земљотрес је доживео Бостон 1755, Јужна Каролина 1886, а Њуфаундленд 1929.

И Вашингтон је на ивици једне континенталне плоче која би једног дана могла да га озбиљно продрма, али је земљотресно најугроженија америчка метропола – Њујорк. Упркос томе што су његове модерне куле грађене по највишим сеизмичким стандардима, град има прилично здања од камена, а „земљотрес увек пронађе најслабију тачку”.

Зграде, поготово оне које су неадекватно грађене, „непризнато су оружје за масовно уништавање”, констатује у „Њујорк тајмсу” Роџер Билхам, сеизмолог са Колорадо универзитета, који деценијама већ проучава учинак великих земљотреса широм света. По њему, земљотрес попут оног на Хаитима, дакле по снази за два степена мањи од чилеанског, који би се збио у Техерану, однео би милион живота, а у Истанбулу око 50.000.

У једној од својих студија, др Билхам је проценио да инжењери учествују, као пројектанти или инспектори, само на три одсто градилишта која су данас отворена у свету. У таквим околностима, свима једина утеха може да буде једино – да неће извући премију на сеизмичкој лутрији.

Милан Мишић