ПУТИНОВ САМИТ

Са становишта уложеног труда, скуп ,,вођа света" у Санкт Петербургу могао би бити Путинов. Не због појединости да је председавање Групом седам индустријских сила и Русије први пут у рукама ове последње. Реч је о томе што је један прилично широк штаб светских конзервативаца сконцентрисаних у Америци, покушавао да то спречи – и није успео. Инвестирано је прилично политичког капитала у настојање да се администрација председника Буша наведе да торпедује Путина, али Буш је закључио да то не би било у интересу Америке. Потребна му је помоћ Руса на Блиском истоку, у сузбијању пролиферације нуклеарног оружја и против тероризма.

Други пораз ,,блока за бојкот" изражен је у усвојеним документима.

Резолуције међународних скупова своде се на компромис, нафилован речима којима се одмерава утицај сваког појединог учесника скупа. Осим што је САД, Јапан, Немачку, Британију, Француску, Италију и Канаду довео у Санкт Петербург, шеф Русије је још успео да се и одлуке које су тамо усвојене кажу ,,руским речима". Дакле, поентама до којих је стало Москви.

Директор једне независне групе овог клуба за истраживања, Џон Киртон са Универзитета у Торонту, чак тврди и више. Каже да је, са становишта колективно преузетих обавеза, скуп у Русији и најплодоноснији. Јер, ако се о самитима суди по њиховој способности за ,,јасне, колективне и утврђене обавезе, Ст. Петербург је био самит свих времена" (цитирао је Радио слободне Европе).

Све скупа, прва, друга и трећа појединост указују да на руском тлу, шефови ,,слободног света" нису домаћина новајлију презнојавали пропитивањем о демократији, притиску на Украјину и Грузију и квалификованости Русије за клуб осморице, што је до пред сам почетак самита јавно најављивано. А да контраст, штавише, буде још изразитији – на ђачкој столици намењеној Путину, обрели су се Буш и премијер Блер, бар пред новинарима.

Председник Буш, докачен репликом шефа Кремља да Русија, ,,поштено говорећи, не би ни желела ту врсту демократије коју (захваљујући САД) имају у Ираку". А Блер, када је председник Русије показао интересовање за корупцију и у вези с тим ,,ваше искуство с лордом Левијем", лабуристичким финансијским добротвором у средишту британске афере око куповине седишта у Дому лордова за кеш.

Укратко, Санкт Петербург је показао да је Русија коначно сасвим удобно у ,,клубу осам", и то још с развезаним језиком. Путинова ,,дрскост" указује на завршену психолошку реконструкцију њеног осећаја светске силе, чак и када самопоуздање шефа државе превазилази чињенице о правом стању руских ствари.

Другим речима, Москва није више инфериорна. Њени односи са САД су чистији, одлучније дефинисани, и нису изражени квалитетом ,,Бил-Борис пријатељства", које ће сам Клинтон касније назвати ,,фикцијом, преваром и манипулацијом пијанцем Јељцином" – у оквиру ,,америчке политике која је, есенцијално, била продужетак хладног рата". (,,Третирали смо их као поражену нацију, окружили их и узели све што смо могли", Стифен Коен, шеф програма руских студија Универзитета у Њујорку!)

,,Све што смо могли" подразумевало је избијање НАТО на границе Русије, инкорпорацијом Источне Европе и државних енклава Балтика. Изјава потврђује заснованост Путиновог уверења да је Москва, олаким уступањем позиција СССР, без потребе положила карте на сто.

Уколико је тако, да ли је столица Русије за столом ,,осморице" довољна сатисфакција за све што је, како Путин верује, непотребно изгубљено?

Одговор на такво питање зависи од тога хоће ли Кремљ у наредном периоду паралисати или реформисати ,,светску владу". И у којој ће мери, од Г8, Г10 или неке Г15, начинити евентуално антиамеричку организацију.

После Санкт Петербурга, контактирајући поводом одржаног скупа Кину и Индију, шеф Кремља је такав правац дејства Русије некако већ и наговестио, оценивши клуб осморице као структуру биполарног светског поретка. Другим речима, као превазиђену машину хладног рата. Потребно је прилагодити је мултиполарним потребама света. Можда отпочињањем борбе за укључивање у ,,светску владу" најпре Кине и Индије, једне варијанте могућне противтеже у групи у корист Русије.