ГРЧКА КРИЗА И СРБИЈА

Последњих недеља светске финансијске кругове брине расплет грчких тешкоћа, односно могућност да земље Европске уније не прискоче у помоћ у довољној мери и да земља не успе да на разуман начин сервисира велике спољне дугове. А тада...

Узроке знамо: Грчка је направила велико спољно задужење у последњих десетак година, а да новац није искористила за продуктивне инвестиције већ за повећање потрошње (звучи ли нам ово познато?). Када је дошло време плаћања показало се да ново задужење није изгледно јер земља више не ужива поверење инвеститора. Тим пре што се показало да се манипулисало статистичким подацима.

Иако ништа у европским уговорима не обавезује чланице да финансијски помажу једна другу (напротив, све су се обавезале на разумну економску политику), пред Немачком и Француском, као водећим земљама еврозоне, стоји непријатан избор: или да дозволе банкрот Грчке (што би била праведна казна) или да јој прискоче у помоћ и тиме направе непријатан преседан, на који ће се сутра други позивати и тражити паре.

Може ли се грчка криза прелити и у Србију? Свакако да може, најдиректније кроз банкарски систем. Наиме, у Србији послује неколико важних грчких банака, које могу у својој земљи доћи у кризу уколико цела Грчка доспе у кризу. Тада ће инвеститори износити свој капитал из Грчке, а грчка држава неће бити у стању да отплаћује своје повелике дугове грчким банкама.

Уколико, дакле, буде угрожена њихова ликвидност, оне ће, нема сумње, потражити наоколо резерве и одмах их видети у сопственим банкама кћеркама у другим земљама, па и у Србији. Свакако да ће покушати да их повуку, будући да се банка, разумно посматрано, спасава у Атини, а не у Београду или Софији.

Повлачење капитала из грчких банака у Србији мора угрозити њихову ликвидност и, можда, довести до навале улагача на те банке како би повукли своје депозите. А то већ може довести до краха тих банака и, још горе, до преношења кризе на друге, иначе здраве банке у Србији, а услед губитка поверења и из тога проистекле навале штедиша на банке. Сетимо се како је децембра 2008. паника избегнута замало.

Пред Народном банком Србије би се тада поставила непријатна дилема: да ли да сопственим парама спасава грчке банке у Србији или да их пусти да пропадну, али и да се тада активира систем гаранција депозита до 50.000 евра, који опет исплаћује држава Србија? Вероватно би паметније било да се определи за оно прво, да би избегла крах банкарског система у Србији, али би тиме у ствари финансијски помагала Грчку.

Постоји ли нека међународна заштита? Тзв. бечки споразум је у протеклих годину дана штитио Србију од повлачења капитала, али oн истиче ових дана. Банке потписнице, међу њима и грчке, на састанку од пре неколико дана похвалиле су стање у Србији и обавезале се магловито да неће брзо повлачити капитал из Србије, што није нека заштита. Уколико грчким банкама пригусти, ова формулација их свакако неће задржати у Србији.

Ту је и ММФ, али је питање колики је одобрени, а неискоришћени део стендбај аранжмана и да ли је могуће добити и нешто преко тога. Ту може критичан фактор бити време, односно брзина реакције фонда.

На крају, постоји и последње и непопуларно средство: капитална контрола. То је појам који обухвата разне начине отежавања изношења капитала из земље: од благих пореских дестимулација до радикалних административних забрана.

Врло је вероватно да ће Немачка и Француска организовати спас грчких финансија. Јер у питању нису само паре већ и цела европска идеја. Крах Грчке би повукао и пад неких других земаља, а тиме можда и евра, тог симбола уједињене Европе, што политичари неће дозволити.

И поред тога, надам се да у Народној банци Србије постоји план за сваку евентуалност, тј. да нас евентуалан неповољан развој догађаја овог пута неће изненадити.

директор економских студија ЦЛДС