Банкарски картел

Економска наука је одавно закључила да је конкуренција боља од монопола, као и да је слободно формирање цена боље од договарања групе произвођача о њима. О томе нема спора ни међу различитим школама економске мисли. Ограничавање конкуренције међу банкама доводи до повећања њихових профита, али и до општих губитака на плану ефикасности и обима пружених услуга у земљи.

Елем, половином прошлог месеца Народна банка поносно је саопштила да је на састанку гувернера са банкарима постигнут споразум да се током Недеље штедње не повећавају каматне стопе које банке нуде становништву за орочене штедне улоге, а све у наводну општу корист.

Како окарактерисати овај џентлменски споразум? Обрни-окрени, никако другачије него као картелски споразум у организацији Народне банке. Да се о томе ради јасно је из саме дефиниције картела: то је споразум фирми (у овом случају банака) о фиксирању цена (у овом случају камата) на штету клијената (овде штедиша). То што је иницијатор склапања картелског споразума НБС, односно њен гувернер, ништа не мења на суштини ствари. Чак штавише, погоршава је, пошто је једна важна државна институција иницирала стварање картела.

Картелско споразумевање законом је забрањено у цивилизованом свету, јер доноси економску штету. Оно је, под претњама казни, забрањено и у Србији. Наш закон о заштити конкуренције сматра недозвољеним „изричите или прећутне договоре... којима се... непосредно или посредно утврђују... куповне или продајне цене” итд. Нема сумње да овде имамо изричит договор о утврђивању цена једног финансијског производа.

Питање је шта ће учинити Комисија за заштиту конкуренције, чији је законски задатак да штити конкуренцију од прекршитеља. Она би морала у овом случају да покрене поступак по службеној дужности, будући да постоје јавне информације које јасно индицирају постојање тзв. рестриктивног споразума.

Непосредно оштећена страна биће штедише. Уместо виших, добиће ниже каматне стопе. И заиста, прелиминарни преглед понуде на почетку Недеље штедње показује да се банке држе договора и да је лимит постављен на око пет одсто за орочавање евра на годину дана. Користи од овог договора имаће банке и дужници.

Још важније, тешко да може остати без негативних последица политика ниских каматних стопа у време када веома расту банкарски ризици. Наиме, европска криза државних дугова већ угрожава банке (отпис грчког дуга), а прети још грознијим последицама. У околностима раста ризика, нормално би било очекивати компензаторно повећање каматних стопа на депозите, а како би се повећала штедња и ојачале банке или како би се макар спречило одливање штедње услед тих истих ризика. Али не, НБС иницира смањење каматних стопа у време повећаних ризика, што је, благо говорећи, тешко разумљива стратегија.

Таква политика лако може довести до одлива депозита из банака, будући да део штедиша може проценити да је ризик држања пара у банкама превелик за дате каматне стопе. Овде су штедише преварене неколико пута (стара девизна штедња, Дафина и Језда) и поверење у снагу банкарског система још увек није велико.

НБС очекује да ће смањење камата на депозите довести и до смањења каматних стопа које банке наплаћују на кредите. Бојим се да је то поједностављено резоновање. Прво, смањење кредитног потенцијала банака због смањења депозита може, уз дату тражњу за кредитима, довести чак до повећања каматних стопа на кредите. И друго, када су се већ једном „џентлменски” договориле око за себе повољних каматних стопа, зашто банке не би заобишле конкуренцију још једном и задржале камате на кредите на истом нивоу или их чак повећале? Џентлмени се лако договарају када им је то у интересу и када имају подршку гувернера.

Пошто је у јавности било неповољних коментара „џентлменског договарања”, то је НБС ту скоро покушала да нас разувери. Мислим да је саопштење скандалозно из два разлога: први је лицемерно заклињање у слободну утакмицу у тренутку када се брани сопствена улога у картелском споразуму. Други је замајавање јавности позивањем на некадашњу америчку забрану наплате камате на депозите по виђењу, што није релевантно због тога што пример једне земље ништа не доказује, што се код нас ради о другој врсти депозита (на орочену штедњу, који у САД никада нису били ограничавани) и што је у САД та каматна стопа била законом забрањена, а не резултат картелског споразума у режији централне банке. У САД би председник ФЕД-а у оваквој ситуацији поднео оставку да не би убрзо био смењен.