Претпоследњи чин

Готово да нема сумње да присуствујемо претпоследњем чину српске драме зване Косово. После векова борбе за ту Србима драгоцену, да не кажем свету земљу савез водећих западних земаља и Албанаца на прагу је одлучујуће победе.

Иако су нас годинама и домаћи и страни званичници уверавали да косовско питање и придружење унији нису повезани, на крају се показало, што је промућурнијима било јасно од почетка, да и те како јесу и да Србију на путу прикључења ЕУ чека косовски ултиматум. И стигао је.

Годинама је, такође, играна игра постепеног мењања карактера покрајине, од чисто војног протектората из 1999. до данашњег практично независног Косова. Постепеност је требало да, са једне стране, навикне и Србе и људе у свету на идеју да Косово више није у саставу Србије и да, са друге, олакша кооперативној српској власти политичко преживљавање губитка ове историјске покрајине. Јер када изгубите оно што је већ изгубљено, онда и нисте (важан) кривац.

Ова је коалиција дошла на власт паролом:,,И Европа и Косово”, мада је очигледно било да је прави избор ,,Европа или Косово?” и да на то питање Србија одговара. Неки се у Србији, стављени пред ову дилему, опредељују за Европу, а неки за Косово. Могу да разумем и једне и друге, иако ми је друга опција ближа.

Проблем је, међутим, што нам ни Европа није сигурна чак и уколико се Косово преда. Прво, сада ваљда и деца знају да Србији нема уласка у ЕУ пре следеће деценије, па је питање вреди ли толика жртва за оног врапца на грани.

Још горе, постоји извесна, незанемарљива вероватноћа да Европске уније неће ни бити за десет година. Наиме, ЕУ има конструктивну грешку што није држава и што стога не може да води економску политику каква јој је потребна да би одбранила евро и уредила државне финансије. Договарање шефова држава о координацији економских политика даје слабе резултате и све више подсећа на искуство бивше СФРЈ. С друге стране, светско финансијско тржиште је веома наоштрено против ЕУ, односно не верује у способност тамошњих политичара да ваљано воде послове.

Е сад, или ће ЕУ постати у кратком периоду федерална држава или је, бојим се, неће бити. Оваква каква је свакако постојати неће за једну деценију, јер ће евро, уколико се настави овако, вероватно бити напуштен од стране више држава, потом би настао финансијски крах, чему би вероватно следио политички распад уније. И замислите какав би магарац Србија испала: дала Косово за улазак у ЕУ, а ова нестала!

Вратимо се тренутној ситуацији. Онај ултиматум је пре недељу дана донела Ангела Меркел. Рекла је јасно да се морају угасити српске институције на северу Косова, што значи заокружење независне косовске државе. И замислите, ултиматум се збио и поред тога што поједини водећи провладини медији нису ни пренели ту вест! Ваљда да народу буде лакше. Тадић је одговорио маркетиншким покличем Европу дамо институције не дамо, али ја не сумњам да ће српска аутономија бити убрзо угашена (Стефановић одавно ради на томе): мало ће се медијски прећутати, мало образложити као интерес народа и његовог бољег живота, а мало као израз жеље за помирењем у региону. Знамо већ технику. И не сумњам да би Тадићева медијска машинерија покушала и добрим делом успела да амортизује штету за његов рејтинг.

Чека нас, бојим се, и последњи чин ове драме, а то је реална могућност која једино плаши Тадића и његов тим: хаос на северу по успостављању албанске власти (сукоби албанске полиције и банди са Србима) и бежанија тамошњег народа у Србију. То се већ медијски не би могло сакрити и верујем да би у народу било доживљено као историјски пораз и Србије и политике која се у њено име води према Косову. Мислим да се ова власт одавно помирила са губитком Косова и да је само интересује како ће то споља да изгледа.

Једна политика која не види даље од носа нити се брине за историјске последице свога деловања неминовно доноси трагичне резултате. Штета је само што су овог пута они историјски.