Пред крај године

На крају године, а и при крају мандата једне владe природно је правити биланс њеног рада. Ова година је, нема сумње, једна у низу за Србију лоших година на сваком плану: и политичком и економском.

Погледајмо Косово. Политика „и Европа и Косово” дошла је до свог очекиваног краја, и то оног најнеповољнијег: сада немамо ни једно ни друго. Постојала је нада да ће се добити кандидатура са досадашњим уступцима, али је Немачка (и ко зна ко још) тражила више.

То више је, према речима министара Дачића и Јеремића, пуно, формално признање независног Косова. Њихове изјаве, додуше, демантују неки амбасадори, али није посао ових других да говоре истину о суштини политике, већ да износе званично становиште својих влада, па их не треба узимати за озбиљно.

Уколико је тачно да је сада услов кандидатуре признање независности Косова, онда је то, прво, јасан израз дволичности европске политике, пошто су нас целу деценију уверавали да се то никако неће тражити од Србије.

Друго, нејасно је зашто Србија наставља са преговорима око Косова и реализује раније договорено кроз уредбе које доноси у последње време. Просто, ако је кандидатура пропала, не види се зашто би Србија надаље поправљала положај Косова и тако себи одузимала једини аргумент у овој политичкој игри. Зашто да се даје нешто ни за шта? То није мудра политика.

Све ми се чини да се сада наставља неразумно путовање истим правцем, и поред очигледно јасних знакова да је погрешан. Изгледа ми да председник Тадић нема стратегију и да не зна ништа боље него да ради по старом, надајући се да ће од Немачке ипак добити попуст за добро владање. Али у политици попустљивост једне стране не доноси попустљивост друге, већ додатне захтеве.

Стога мислим да наставак преговора и „договора” са Приштином једино има смисла уколико ће власт ипак формално признати државу Косово. Другим речима дилема је следећа: наставак преговора је или неразуман поступак или најава признања.

А признање Косова зарад кандидатуре опет би био неразуман потез. Јер нити је сигурно да ће нас касније ЕУ примити, нити је извесно да ће ЕУ постојати за десет година када бисмо дошли на ред. Просто, за одрицање од Косова нама не нуде улазак у унију, како нас неки пропагандисти убеђују, већ само кандидатуру. А то је лош посао.

Проблем за владајућу коалицију није само Немачка, већ и расположење јавног мњења. Очигледно је да се смањује популарност ЕУ због захтева око Косова, па ни председнику Тадићу никако није лако да га призна, чак и уколико је на то лично спреман. Јер свакако је свестан да ће тако вероватно изгубити изборе.

О економији нема шта лепо да се каже. Предизборна кампања је кренула, са гомилом неистина и полуистина. Тако неки мисле да са „Фијатом” добију изборе по други пут, а да се не појави ниједан аутомобил. Новине су пуне најава производње и слика новог модела, а да се на сајтовима и торинског и српског „Фијата” не може наћи ништа прецизно о моделу који ће се производити у Крагујевцу. Не мисле ваљда оптимисти да између одлуке о моделу и производње може проћи недељу-две или месец-два? Реалније је годину-две, док се набави специфична опрема и обуче радници, а уколико до производње уопште дође.

Јавни дуг прелази законом дозвољену границу, земља је презадужена и прети јој дужничка криза, а влада хладнокрвно ћути. Чак не најављује ни план смањења учешћа јавног дуга у БДП-у, на шта је законом обавезана. Изгледа да се једино бавила методологијом која ће приказати ниже учешће, што је навела Народна банка.

Једини излаз влада види у медијској манипулацији. Последњих недеља се проносе гласине да је свет у другој кризи и да се она, ево, прелива и код нас. Новинари ко новинари: прихватају причу било да су преварени, било да су послушни. А истина је другачија: у свету нема никакве друге кризе! Постоји брига за европске државне дугове и то је све. Овдашње приче о преливању кризе служе само за оправдавање неуспешне власти, која није у стању ништа да учини од онога што би требало. Домаћу кризу ствара Влада Србије.