Кич са оног света

Филмом „Небеска створења” (1994), о породичном убиству и малолетничкој деликвенцији, новозеландски редитељ Питер Џексон освојио је свет, а одмах потом и Холивуд, у којем последњих петнаестак година фигурира као творац трилогије „Господар прстенова”, римејка „Кинг Конга” и као освајач огромног броја Оскара.

Његов најновији филм „Дивне кости” прилично је неплодотворан спој крими-трилера, хорора и научне фантастике, најсличнији је управо „Небеским створењима”, с тим што је дух тог филма сада окренут наглавачке, уз обилату употребу вулгарне маште холивудских продукцијских дизајнера. Родио се тако и најкичастији приказ живота после смрти до сада виђен на великом екрану, филм у којем је остало мало тога од истоименог, провокативног и метафизичког бестселер романа америчке књижевнице Алисе Сиболд (2002), по којем је и настао.

„Дивне кости” је тако и још једна у низу промашених адаптација књижевног предлошка. Комплексно и деликатно писана прича Сиболдове, о скрханој породици, сећањима на 14 годишњу пенсилванијску девојчицу коју је свирепо убио локални педофил, у Џексоновом површном, баналном и клишеизираном читању, постала је СФ трилер са нагласком на специјалним, компјутерским ефектима. Џексон их, попут правог зависника, обилато користи и када нису нужни. Чак и као супститут за суштинску драму из есенције нарације, што оптерећује филм који се већ после четрдесетак минута и емотивно удаљава од гледаоца.

Штета, јер прича о искреној, духовитој и храброј девојчици Сузи Салмон (изврсна Сирша Ронан) могла је да буде изузетно филмски снажна, јер је сама по себи и довољно интригантна. Зато што је Сузи, пошто је напустила овај свет, остала заробљена у тајанственом астралном међупростору – некој врсти лимба у којем може имати све што замисли и пожели, осим да буде поново са својом породицом. Она може само да посматра мајку (Рејчел Вајс) и откачену баку (Сузан Сарандон) како покушавају да се носе са великим губитком и да наводи свог оца (Марк Волберг, номинован за Оскара) да открије идентитет њеног убице (Стенли Тучи)...

У Џексоновој верзији, Сузино посмртно бивствовање у сфери астрала, приказано је кичастим, психоделичним, „ворхоловским” колоритним замасима. Ту су надреалистичка житна поља, предимензионирани бродови у боцама, пространа небеса, флуидна промена облика, опало лишће које се претвара у птице док руже цветају по залеђеним површинама... И тако редом, све што су компјутерско-графички магови могли да смисле. Секвенце које су утемељене на реалности, у мањини су, али су и боље од свега другог. Ту до изражаја долази палета врсног сниматеља Ендрјуа Леснија, надахнута америчким сликарским реализмом прошлог века.

Солидне креације подарили су Марк Волберг и Рејчел Вајс као родитељи, дисонантан је комични одмак у лику баке Сузан Сарандон, док је гестикулацијом, говором и маском крајње неуверљива трансформација Стенлија Тучија у лику педофила и серијског убице (све је на прву лопту). Једина истинска светла тачка филма је млада Иркиња Сирша Ронан као Сузи.

Крајњи резултат је следећи: „Дивне кости” је емотивно неуверљив, неконсеквентан филм, без дубине у карактеризацији ликова. Упркос повременим редитељским узлетима и прилично је једнодимензионалан. Ово нису најбољи тренуци у Џексоновој каријери.