Kič sa onog sveta

Filmom „Nebeska stvorenja” (1994), o porodičnom ubistvu i maloletničkoj delikvenciji, novozelandski reditelj Piter Džekson osvojio je svet, a odmah potom i Holivud, u kojem poslednjih petnaestak godina figurira kao tvorac trilogije „Gospodar prstenova”, rimejka „King Konga” i kao osvajač ogromnog broja Oskara.

Njegov najnoviji film „Divne kosti” prilično je neplodotvoran spoj krimi-trilera, horora i naučne fantastike, najsličniji je upravo „Nebeskim stvorenjima”, s tim što je duh tog filma sada okrenut naglavačke, uz obilatu upotrebu vulgarne mašte holivudskih produkcijskih dizajnera. Rodio se tako i najkičastiji prikaz života posle smrti do sada viđen na velikom ekranu, film u kojem je ostalo malo toga od istoimenog, provokativnog i metafizičkog bestseler romana američke književnice Alise Sibold (2002), po kojem je i nastao.

„Divne kosti” je tako i još jedna u nizu promašenih adaptacija književnog predloška. Kompleksno i delikatno pisana priča Siboldove, o skrhanoj porodici, sećanjima na 14 godišnju pensilvanijsku devojčicu koju je svirepo ubio lokalni pedofil, u Džeksonovom površnom, banalnom i klišeiziranom čitanju, postala je SF triler sa naglaskom na specijalnim, kompjuterskim efektima. Džekson ih, poput pravog zavisnika, obilato koristi i kada nisu nužni. Čak i kao supstitut za suštinsku dramu iz esencije naracije, što opterećuje film koji se već posle četrdesetak minuta i emotivno udaljava od gledaoca.

Šteta, jer priča o iskrenoj, duhovitoj i hrabroj devojčici Suzi Salmon (izvrsna Sirša Ronan) mogla je da bude izuzetno filmski snažna, jer je sama po sebi i dovoljno intrigantna. Zato što je Suzi, pošto je napustila ovaj svet, ostala zarobljena u tajanstvenom astralnom međuprostoru – nekoj vrsti limba u kojem može imati sve što zamisli i poželi, osim da bude ponovo sa svojom porodicom. Ona može samo da posmatra majku (Rejčel Vajs) i otkačenu baku (Suzan Sarandon) kako pokušavaju da se nose sa velikim gubitkom i da navodi svog oca (Mark Volberg, nominovan za Oskara) da otkrije identitet njenog ubice (Stenli Tuči)...

U Džeksonovoj verziji, Suzino posmrtno bivstvovanje u sferi astrala, prikazano je kičastim, psihodeličnim, „vorholovskim” koloritnim zamasima. Tu su nadrealistička žitna polja, predimenzionirani brodovi u bocama, prostrana nebesa, fluidna promena oblika, opalo lišće koje se pretvara u ptice dok ruže cvetaju po zaleđenim površinama... I tako redom, sve što su kompjutersko-grafički magovi mogli da smisle. Sekvence koje su utemeljene na realnosti, u manjini su, ali su i bolje od svega drugog. Tu do izražaja dolazi paleta vrsnog snimatelja Endrjua Lesnija, nadahnuta američkim slikarskim realizmom prošlog veka.

Solidne kreacije podarili su Mark Volberg i Rejčel Vajs kao roditelji, disonantan je komični odmak u liku bake Suzan Sarandon, dok je gestikulacijom, govorom i maskom krajnje neuverljiva transformacija Stenlija Tučija u liku pedofila i serijskog ubice (sve je na prvu loptu). Jedina istinska svetla tačka filma je mlada Irkinja Sirša Ronan kao Suzi.

Krajnji rezultat je sledeći: „Divne kosti” je emotivno neuverljiv, nekonsekventan film, bez dubine u karakterizaciji likova. Uprkos povremenim rediteljskim uzletima i prilično je jednodimenzionalan. Ovo nisu najbolji trenuci u Džeksonovoj karijeri.